Izvor: Politika, 30.Sep.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pokeraši i slamarice
Specijalno za „Politiku”
Vašington –Grupe osvešćenih građana protestuju Volstritom: traži se zatvor za one koji su igrali poker sa Amerikom, dok ceh plaća publika, blogovi su natopljeni jedom što će narod otplaćivati piramidalnu strukturu koju su gradili dojučerašnji finansijski magovi, uposleno je stotine hiljada honoraraca da odgovaraju na telefone u kancelarijama kongresmena republikanaca i demokrata podjednako, čak je i Buš javno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << priznao naciji kako je zemlja pred krahom, iako je on svih osam godina samo propovedao slobodu – tržišta. Amerika je pukla kao zvečka, a da bi se ona nekako zalepila u Vašingtonu su napravljeni zlatni padobrani kako bi se „najbolji prijatelji sa Volstrita spustili na zemlju”. To će sve koštati 700 milijardi dolara iz državnog budžeta, isto koliko je do sada koštao rat u Iraku, Avganistanu i druge antiterorističke intervencije. Na sve to, jedna kongreskinja, na Si-En-Enu, kao glavni razlog što odbija da glasa za državnu intervenciju u „slobodno tržište” kaže sa neposustalim patriotskim ponosom: „Amerika nije Francuska”. Misli pritom na manje-više celu Evropu, koja se ovde smatra suviše „levom opcijom”, zbog „traćenja” državnog budžeta na socijalne i druge potrebe građana"
„Ni Francuska ni Meksiko”, dodaje ova tvrdokorna Amerikanka koja(za sada)ne daje svoj glas za spas temelja volstritovske piramide, jer bi to značilo da je postupila krajnje ’neamerički’, čak na francuski ili meksički način. On je protivan mitu da je ovo zemlja šansi, gde rizik, ide ruku pod ruku sa slobodom uspeha. Da, država drugim rečima nema prava da onemogućava inicijative svakog pojedinca u potrazi za srećom i snom, pa makar to proizvelo masovnu noćnu moru prezaduženih potrošača koji se kao u nekom lošem filmu i dalje dodatno zadužuju. Čini se da je zarad očuvanja ovog američkog zaveta, u obećanoj zemlji blokirana čak i predsednička kampanja. Jer, ko u ovom trenutku, kad padaju kreditne poluge potrošačkih navika, sme da priča o „zdravstvenom osiguranju za sve građane”, o pristupačnijem visokom školstvu, ili o budžetskom izdavanju za kulturu, ne daj bože. Odmah mu se prigovori da je za povećanje izdataka poreskih obveznika, ili da je – Francuz.
Samo pre neki dan, na republikanskoj konvenciji, nekadašnji gradonačelnik najkosmopolitskijeg grada na planeti Rudolf Đulijani branio je „američku čestitost” guvernerke Aljaske Sare Pejlin i njenu varošicu od sedam hiljada stanovnika kome je bila na čelu. To je dovoljno da bi je kvalifikovalo za tiket republikanskog potpredsednika, a oni koji tvrde drugačije, oni „prizivaju Evropu i kosmopolitizam”.
Teško da je iko, u takvom zbrkanom stanju svesti, čuo išta što se protekle nedelje govorilo na drugoj (istočnoj) strani Menhetna, gde su se svetski lideri skupili na zasedanju Generalne skupštine UN pa je tako ostalo gotovo nezabeleženo i upozorenje nekadašnjeg radničkog sindikaliste, današnjeg predsednika Brazila, Injasija Lule da Silve. Nedopustivo je u kapitalizmu, rekao je Lula, da špekulanti svaki profit prisvajaju u privatne džepove, a svaki gubitak socijalizuju.
To je upravo ono što govori i komentator „Njusvika” kad kaže da „socijalizam u Americi postoji samo za one najbogatije, samo tajkuni imaju privilegiju da budu budžetski nagrađeni”.
No, pustimo sada nepravdu, i klasnu borbu, ima li ikakvog profita u svemu ovome, za nas „najobičnije smrtnike”?
Ako ćemo stvarno da dajemo novac, najbogatijima među nama, hajde bar da se pridržavamo pravila koja tražimo od drugih zemalja kada Međunarodni monetarni fond ulaže u njihove posustale privrede, piše Džoel Stajn komentator „Los Anđeles tajmsa”: Rezanje potrošnje, balansiranje budžeta, eliminacija trgovinskih restrikcija i novčane pomoći"On podseća da takve (kojima MMF daje kredite) „mi teramo da dođu ovde (ilegalno) da čiste naše kuće, okopavaju bašte, šišaju travu, čuvaju našu decu"” Predviđa blisku budućnost kada će se neki Kinez u dalekoj velikoj zemlji, žaliti što mora, kad mu se pokvari Internet, da sluša teško razumljive instrukcije nekog jeftinog najamnika iz Amerike koji govori mandarinski sa teškim jenki naglaskom.
Da se ne bi dogodilo, da Amerikanci, kao što to sada rade Indijci, Meksikanci ili Gvatemalci, rade prljave i loše plaćene poslove u nekoj od sadašnjih zemalja trećeg sveta, ovaj komentator predlaže da se ništa ne preduzima jer „najbolji kapitalizam je onaj u kome pravo glasa ima svih sedamsto milijardi glasova (svaki dolar jedan glas)”. I da se ni dolar od poreskih obveznika ne da za spas Volstrita. A tržište, pa ono je slobodno da raste, i da pada"Bar će se Menheten pročistiti od besnih automobila, stanovi će opet postati pristupačni za običan svet, a Volstrit će polako početi da grade skorojevići"
A da sve to nije daleko od pameti pokazuje i novootvorena rubrika u kalifornijskom listu: čitaocima se pruža mogućnost da učestvuju preko Interneta u predlicitaciji za kuće koje su zbog neisplaćenih kreditnih rata pale pod hipoteku. Tako se opremljena vila od dvestapedeset kvadrata, sa dva i po kupatila, travnjakom, doduše bez bazena, licitira po početnoj ceni od 150.000 dolara"Ko nije prethodno kupovao nekretnine, da bi ih preprodavao za mnogo veću zaradu, može da stekne ognjište za male pare. Ali"za keš. Jer, kredit više gotovo da nema od koga da potraži. A, Amerika još nije postala toliko slična, na primer, Meksiku, pa da njeni državljani drže pare u slamarici, umesto da ih prebiju u akcije na Volstritu. Da to ne bude poziv Meksikancima (kako se ovde zovu gotovo sve imigrantske nacije) da počnu sa sve slamaricama, novu okupaciju obećane zemlje. Više hiljada pitanja i mnogostruko više (ne)verodostojnih odgovora potresa obećanu zemlju usred jakog zemljotresa pred smenu stanara u Beloj kući. Dok se iščekuje dolazak „naj” pokeraša.
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 29/09/2008.]
