Izvor: Vesti-online.com, 20.Avg.2016, 06:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pokajnik krvavih ruku
Džozef Bajden, od milošte nazvan Džo, jer je poznato da Amerikanci vole da tepaju zlikovcima, prošetao je crvenim tepihom boje krvi uz domaćine koji su se očajnički trudili da ga ubede da nam oprosti što nas je tukao.
Dečica, koja verovatno i ne znaju ko je mala Milica iz Batajnice, isterana su na avgustovsko sunce da solju i pogačom dočekaju čiku koji je ubijao po njihovoj zemlji još dok se ona nisu ni rodila. Njima Vođa neće morati da menja svest, jer nema ko da >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << im kaže šta je i kako je bilo te mračne '99. u koju Vrhovno biće ni u mislima nema nameru da se vraća.
Čika Džo ne haje ni za srpsku zastavu, ali čik pa mu to zameri. Nije on Đerđ/Džordž Soroš, koga Vođini tabloidi razvlače ko pijan onu stvar, optužujući ga (s pravom, doduše, ne znamo mi tog čikicu od juče) da ruši vlast, pumpa patkice i vodi kontrarevoluciju.
Navodno pokajanje čika Džoa zbog nevinih žrtava bilo je bljutavo, kao i cela šarada koja je pratila njegov boravak u Beogradu, uključujući i skadarlijski ples sa nesretnom Salvetom, ushićenom što je odigrala stiskavac sa uvaženim Vođinim gostom.
Zvezda medija bio je i vlasnik tezge sa rukotvorinama koji je Vrhovnog domaćina klepio za 70 evrića za opanke koje je poklonio čika Džou.
O velikom zločinu '99. ni reči. Nije zgodno. Gost bi mogao da se uvredi, a gost je u Srba, zna se, svetinja.
Dobroćudni čika Džo, ubica male Milice iz Batajnice i još mnogih drugih, kobajagi se izvinio, a iz njegovog pokajanja izbijalo je ono neizrečeno - ne krivite mene, nego vašeg Slobu. Kao da ne znamo da je papir iz Rambujea bio barabar sa austrougarskim ultimatumom 1914, sročen tako da ga ni Čeda ne bi potpisao. I da je Amerima trebalo oglednih živuljki za novo oružje, namenjeno Rusima u doglednoj budućnosti, ali i test dokle se u banditluku može ići i može li se nekažnjeno ubijati u srcu Evrope.
Ispostavilo se da može i posle je sve išlo lakše, fala Srbima.
Čika Džo kao hodajuću savest sa sobom vodi udovicu i dečicu svog sina Boa, koga je ona najcrnja bolest pojela posle službe u Iraku. Nikad Džozef javno nije progovorio da mu je sina odneo osiromašeni uranijum kojim je Amerika zasipala Bagdad, kao i Beograd. Niti će progovoriti, naravno.
Šta je jedna žrtva, ma koliko velika bila, prema uzvišenoj misiji uterivanja sveta u đavolski poredak?
Da bi nam još malo zamazao oči, Džo je u Prištini kobajagi ribao braću Šiptare što ne hapse ubice Srba, pripretio im prstom što su od Kosova napravili Kolumbiju i u međuvremenu posavetovao posinka Tačija da sa vencem obiđe grobove svojih žrtava. Zarad pomirenja, dabome, Tači im je oprostio što ih je pobio, i šta bi još hteli?
Nigde ruke pomirenja s druge strane, a to nije lepo, jer zaborav je tako divno stanje, kao ponovno rađanje, bez bolnih uspomena i prevaziđenih osećanja kao što su sećanje na svirepo umorene i slične antievropske tekovine.
Neću da ti oprostim, Džozefe, što si sa deset hiljada metara ubijao nejač. Ne opraštam ni starice na niškoj pijaci, ni decu na noši, što su umirala sleđena strahom od tvojih bombi.
Kad se sa tvojim domaćinima iz Beograda i Prištine sretneš u paklu, neka ti oni opraštaju do mile volje.
Ja neću.
Nastavak na Vesti-online.com...
