Izvor: Blic, 17.Nov.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pojedena deca
Pamćenje u ovo tranziciono doba traje od vesti do vesti, samo da te niko ne pita šta je bilo juče. Najnovija srpska istorija nastaje na iskazima lažnih svedoka i svi se nadaju da će biti zaštićeni opštim zaboravom.
Otuda je na mene najjači utisak prošle nedelje ostavilo podsećanje na desetogodišnjicu formiranja „Otpora”, koje se niko ne bi setio da se oni sami nisu dosetili.
Naravno, crv sumnje izjeda i ovu, hajde da kažem - proslavu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << S podozrenjem se gleda na ideju da se sete svojih herojskih vremena, jer im je u dobrom delu čaršije pripisana nakana da iz toga politički profitiraju.
Probali su jednom, pa je bio - ćorak! Palo je to nekako na petogodišnjicu formiranja „Otpora”. Pod tom firmom izašli su na izbore 2003. godine i neslavno propali. Osvojili su oko 60.000 glasova.
Danas bi osvojili još manje. Radi se prosto o tome da je snaga „Otpora” s kraja devedesetih počivala na masovnom nezadovoljstvu prema jednom opresivnom režimu koji je, suštinski, manipulisao izbornom voljom građana, ali i samim izborima.
Ne tvrdim ja da su danas, deset godina posle, građani masovno zadovoljni životom, politikom i političarima, ali su kanali iskazivanja nezadovoljstva otčepljeni i obezbeđena je regularnost izbora.
Deset godina stara priča o „Otporu” ima, međutim, kao i svaka istorija, svoju vrednost koja nije za potcenjivanje. Najpre zato što se ovde namnožilo onih koji tvrde da se ništa nije promenilo, a u ekstremnim slučajevima javljaju se i oni koji tvrde da nam je sada gore nego što je bilo onda.
Nije to samo posledica zagađenog javnog govora, podstaknutog olakom prevrtljivošću koja počiva na slabom pamćenju. Kao šampioni demokratije predstavljaju se oni protiv kojih je „Otpor” delovao. Ali, ne bih se ljutio zbog toga. Zar nije uspeh „Otpora” što je pretežnije krilo SRS-a okrenulo ćurak naopako ili što je ostatak SPS-a postao konstruktivni faktor proevropske i demokratske vlade.
Rekao bih čak da je to njihov najveći uspeh, makar stigao s deset godina zakašnjenja. Ali, tako je to s evolutivnim procesima.
Revolucija je, opet, pojela svoju decu, ovaj put „otporašku” i unapred je na neuspeh osuđen svaki pokušaj da se istorija reprizira. Možda se vama ne sviđa svet u kome se sada budite, ali sredstva za promenu sveta ni suštinski ni metodološki ne pripadaju više „otporaškom” arsenalu.
Nije reč samo o tome da smo deset godina stariji, a još manje o tome da smo deset godina pametniji. Ovo drugo je posebno sumnjivo. Moj kolega Teofil Pančić efektno je konstatovao: „Nestanak 'Otpora’ njegov je najveći uspeh”.
Kad bi „otporaši” pisali neki pogovor svojim ranim radovima, mogli bi da konstatuju sledeće: Došlo je do relativnog učvršćivanja društvenih institucija, pozitivnog etabliranja krupnog stranog i domaćeg kapitala, medijska scena je koliko-toliko uravnotežena, formirane su nove navike građana i povećano je njihovo očekivanje od odgovorne vlasti, pa bi bio potreban veći napor, makar bio i udarnički, da se sve to poništi, nego što je potrebno naprezati se da se stanje održi.
Malo li je?
