Izvor: Politika, 14.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pohlepa koči saradnju
Novi stambeni kvadrati kod nas se i dalje najčešće grade tako što investitor sam pronalazi pojedinačne lokacije, raseljava vlasnike objekata, nudi im kompenzaciju u vidu 20 do 30 odsto konačno izgrađene površine, gradi novi objekat i potom, najčešće, prodaje novoizgrađene stanove. Vrlo često se može naći niz trošnih kućica koje zauzimaju relativno velike površine. Ali, i pored obostranih interesa vlasnika takvih kuća i investitora koji bi tu da grade da zajedno sklope ugovor i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sarađuju, čini se da, vrlo često, jedni drugima imaju puno toga da zamere nakon što uđu u međusobni posao.
Naime, prema rečima investitora, vlasnici su, po pravilu, iz porodičnih razloga emotivno vezani za takve zgrade. Zbog toga precenjuju njihovu vrednost, i umesto da gledaju sopstveni interes i dobitak, često više razmišljaju o tome koliko će na kraju investitor da zaradi u tom međusobnom "dilu".
– Iz ugla investitora, prvi problem sa vlasnicima prizemnih kuća nastaje vrlo često zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa oko same parcele. Često, a da i ne znaju, misle da su jedini vlasnici placa, a na kraju se ispostavi da nije tako, pa se uvek neko buni zbog nekoliko kvadrata zemljišta, što se završava dodatnim troškovima investitora i prema tim vlasnicima koji su se "naknadno" pojavili. Ipak, glavna mana vlasnika kućica na dobrim lokacijama u gradu jeste to što često nisu realni i preteruju sa uslovima koje traže za sebe. Čim investitor pokaže interesovanje za njihov plac, gotovo po pravilu prvo računaju kolika će biti ukupna zarada na svim prodatim stanovima pa tako računaju svoju dobit, a ne vide to da će sami dobiti daleko veći, novi, stambeni prostor koji će i do tri puta više vredeti od prizemne kućice koja je, na primer, imala zajedničku česmu u dvorištu i spoljni toalet – pojašnjava jedan od investitora koji želi da ostane anoniman.
Rešenje za takve probleme je, kaže isti sagovornik, prosto: treba uvesti ekonomske rente, po kojima bi vlasnici kuća plaćali svojevrstan porez za kuću koji odgovara lokaciji. Pa tako, na primer, ako neko živi u trošnoj kućici u centru grada, na lokaciji gde je dozvoljena gradnja zgrade sa šest spratova, to bi morao dodatno i da plati. Rečju, neko ko ima zgradu na ekskluzivnoj lokaciji u Beogradu, recimo na Vračarskom platou, ili Senjaku za to godišnje plaća porez 4.000-5.000 dinara što je, realno, smešno. Kada dođe investitor koji na tom placu želi da gradi, onda vlasnik parcele traži, na primer, 500.000 evra ili još više, a kada bi je prodavao preko oglasa ne bi mogao da dobije ni 50.000 evra. Francuzi ili Nemci to rešavaju na taj način da ako vlasnik kaže da objekat vredi milion evra, onda on mora da plati i porez na toliki iznos, pa može da ga drži u vlasništvu koliko god hoće.
S druge strane, i vlasnici oronulih kućica imaju poprilično šta da zamere investitorima. Kada dođe vreme za potpisivanje ugovora i rušenje stare kuće, i počne zidanje novog objekta, investitor se najčešće rukovodi samo ciljem da sazida kvadrata koliko dozvoljava krajnji maksimum, ne vodeći pri tom puno pažnje ni o okolini objekta, ni o pogledu iz tih novih stanova, niti kako će u budućnosti tu da se živi. Događa se i da se dozvola za gradnju dobije za jedan tip zgrade, od na primer četiri ili pet stanova, a da investitor u toku gradnje sam promeni plan i izgradi desetak manjih stanova koje će na kraju lakše i brže da proda. Zgrada na taj način bude u istim gabaritima, ali zato unutrašnjost nema puno veze sa onim što je ucrtano u projekat za koji je dobijena građevinska dozvola. Na taj način se "probijaju" uslovi dobijeni od opštine, uz kasnije pokušaje da se, kroz zahtev za izmenu i dopunu projekta, takav objekat prevede u legalni, dobije upotrebna dozvola, a kasnije lako uknjiži.
[objavljeno: ]
