Izvor: Blic, 21.Jun.2010, 01:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pogledaj dom svoj, anđele

Snaga neke političke poruke počiva na samo dva stuba: jednostavnosti i uverljivoj moći onog ko šalje poruku da sprovede to što je rekao. Evo primera jednostavnosti: „Moramo da postanemo zemlja koja privlači ljude iz celog sveta da u njoj ostvare svoje snove...

Potreban nam je pravi investicioni bum da bi modernizovali svoju privredu. Dugoročne strane investicije biće oslobođene poreza na dobit. Petostruko ćemo smanjiti broj preduzeća označenih kao „strateška” >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u kojima država mora da poseduje deo akcija, čime se otvara put širem učešću stranih kompanija u najvećim državnim firmama.” Zvuči kao opšte mesto, ali kad se zna da je to rekao Dimitrij Medvedev, predsednik Rusije, na nedavno završenom „ruskom Davosu” u Petrogradu, onda nije nikakvo čudo što su tu poruku prenele sve svetske agencije jer Medvedev ima uverljivu moć da to i sprovede.

Rekao bih da se ruska poruka ne razlikuje od poruka koje šalju naši Medvedevi: i mi bismo, naime, da privučemo strane investitore, da modernizujemo privredu, nudimo za strane investicije čitav paket poreskih olakšica, deklarativno bismo da „očistimo augijeve štale” javnih preduzeća...

Nevolja s nama nije samo u tome što iza takvih poruka ne stoji niti veličina zemlje i tržišta niti uverljiva predsednička moć, već je najpre nevolja u tome što se sve pomalo radi suprotno od onoga o čemu govorimo.

Evo najnovijeg primera. Kad je VAC najavio da će povući svoje uloge iz kompanija u Srbiji, predstavnik državnog kapitala u novinskoj kući „Politika” imao je spreman odgovor: država treba da preuzme VAC-ovih pedeset odsto i tako postane apsolutni, stopostotni vlasnik kompanije.

Nemam neko posebno mišljenje o tome kako je nemački medijski koncern vodio poslove u Srbiji, ali sam siguran da bi država bila još gori vlasnik. No, to ne znači da zaposlenima ne bi bilo bolje. Država ima tu moć da s našim parama nagrađuje svoje ljude, odnosno one koje preuzme pod svoje staranje.

Zoran Drakulić, na primer, još nije dobio odgovor na pitanje kako je moguće da zaposleni u RTB „Bor”, koji gotovo da ne rade, imaju veće plate od zaposlenih u Valjaonici u Sevojnu, jednom od najvećih srpskih izvoznika. Možda ovi na vlasti misle da je odgovor toliko očigledan, pa da zbog toga pitanje i ne zaslužuje neku pažnju. Dobro, krizna su vremena i starateljstvo države nad nekim propalim društvenim preduzećima ili onim firmama koje su traljavo privatizovane liči najviše na paket socijalnih mera.

Ali, osim u malom broju slučajeva, čak ni deklarativno, a kamoli zakonski, nije ograničen rok državnog upravljanja tim preduzećima, pa sve ovo liči na situaciju u kojoj se logično postavlja i pitanje: da li su se Srbi umorili od privatizacije i da bi sve najrađe prepustili državi samo ako im se obezbede bonovi za topli obrok i regres za letovanje? Tom utisku doprinosi i Vlada, koja slavodobitno saopštava da će u drugoj polovini godine penzionerima i zaposlenima u javnim službama isplatiti neke bonuse čiji je pojedinačni iznos nedovoljan za jedan dan pristojnog života, ali u masi, sabran, predstavlja, nažalost, udarac za tanki i prenapet srpski budžet.

Tom populističkom snu o danima kada smo svi bili jednako siromašni i pod jednom upravom, uspavanku pevaju ovih dana i razne komisije koje se utrkuju u naporima da ponište sve privatizacije – od „Sartida” do „Knjaza Miloša”, misleći valjda da se rasuto perje može vratiti u poderan jastuk. Medvedev je još rekao da će ograničiti prava organa bezbednosti u ispitivanju privrednih poslova. Time je poslao jasnu poruku da će Rusi ubuduće razlikovati špekulacije, primarni oblik upravljanja kapitalom, od krađe kao primarnog oblika privrednog kriminala. Ovde se to izjednačilo i vidi se tendencija da tužilaštva vode preduzetničke poslove dok se sve ne vrati u prvobitno stanje državnog vlasništva. A posle se pitamo što kapital zaobilazi Srbiju.

Nastavak na Blic...