Izvor: Politika, 30.Avg.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogled
Po pravilu, ljudi nastoje da prikriju, a često i da krivotvore svoja osećanja prema nečemu ili nekome. Pogled ih često potkazuje
Pošteno je da se, posle nekoliko godina pisanja za rubriku „Pogledi”, osvrnem i na sam fenomen POGLEDA. Pogotovu što je on jedan od najsnažnijih izražajnih sredstava na filmu. Tu, pre svega, mislim na njegovu upotrebu u krupnom planu.
Šta je, u stvari, pogled? Na prvom nivou, to je usmerenje naših očiju prema nekome ili nečemu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Treba odmah reći da su beonjače kod ljudi znatno veće nego kod životinja. One omogućuju da čovečiji pogled bude mnogo izražajniji i usmereniji nego kod majmuna, na primer. Ljudski pogled je uvek rečit i određen, nedvosmisleno određujući pravac akcije posmatrača.
Film, koji kroz objektiv kamere ima ograničeni okvir posmatranja, stalno kuburi sa problemima definisanja prostora. Kao najbolji način orijentacije koristi baš poglede aktera. Reklo bi se da bi gledaoci bili potpuno izgubljeni bez pogleda koji junaci filmske priče upućuju jedno drugome, kao i prema reperima u prostoru. Ne bi im bilo jasno KO, ŠTA i GDE preduzima.
Na drugom nivou, pogled odražava i nesvesna, skrivena osećanja prema onome šta čovek posmatra. Po pravilu, ljudi nastoje da prikriju, a često i da krivotvore svoja osećanja prema nečemu ili nekome. Pogled ih često potkazuje, otkriva njihova prava osećanja. Upravo to je ono što kamera najviše voli, ona je neka vrsta denuncijanta,a gledaoci, njenim posredstvom, postaju neka vrsta povlašćenih svedoka koji imaju privilegiju da otkriju šta se ZAPRAVO odigrava u dušama junaka sa ekrana.
U kinematografiji se pogled autora određuje izborom položaja kamere koja snima dramske događaje. Slavni poljski reditelj Andžej Vajda je rekao da se na filmu sve može postići rutinom,osim izbora mesta na kojepostavljamo kameru. To je individualan i kreativan gest.
U opštem smislu, pogled znači i stanovište, shvatanje nečega od strane onog koji posmatra. Pogled na stvari, na probleme, na svet. Kao što se za nečiji pogled može reći da je iskren ili pritvoran, tako se to isto može reći i za poglede filmskih autora. Po pravilu, mladi reditelji u prvim delima donose svoje viđenje sveta u najistinitijem obliku, bez trunke kalkulacija. Retko se koji debitantski film može optužiti za neiskrenost,a publika uvek s najboljim namerama dočekuje novo ime u filmskoj umetnosti. Potrebno je da mladi autor bude prilično netalentovan,pa da promaši svoj debi.
Kasnije, međutim, nastaju problemi. Publika i kritika već poznaju autora koji stiže sa drugim, trećim, četvrtim filmom. Od njega se očekuje da svoj pogled izoštri na nešto što nije puko iznošenje sopstvenog, mladalačkog iskustva. Od njega se traži nešto novo, nešto više. Kritički pogled na društvo, filozofski pogled na svet, unutrašnji pogled na sopstvenu ličnost i tako dalje.
Veliki filmski umetnici su to rešavali na dva načina. Prvi je da nastave da snimaju filmove koji su nalik prvome, početnom, ali da svakom novom naslovu dodaju još jedan pogled koji će produbiti krug koji oni svojim delom osvetljavaju. Bunjuel je celog života snimao više nego genijalne varijacije otemu društva okovanog katoličanstvom i seksualnim tabuima. Slično njemu, Šabrol je snimio osamdesetak filmova koji se, svaki na novi i interesantan način, bave jednom te istom stvari – dekadentnim i devijantnim krugom po kome baulja buržoazija.
Na drugoj strani, veliki stilisti poput Kjubrika i Hjustona snimali su dela koja se u žanrovskom i stilskom pogledu dijametralno razlikuju jedan od drugog. Njihovi filmovi ne samo da ne liče jedan na drugi, već povremeno izgledaju kao da su pravljeni od ljudi sa različitim shvatanjima filmske estetike. A, opet, jasno je da ih je iznedrio jedinstveni, genijalni um.
Svi mi imamo svoje poglede ali nečiji postane zajednički, opšte dobro. Ne mislim tu samo na umetničke, političke, filozofske poglede. Ponekad se pogledi na stvari sasvim običnih ljudi, naših bliskih rođaka ili slučajnih poznanika pokažu veoma važnim. Tako sam na nekom snimanju slučajno uhvatio rečenicu jednog običnog radnika. Pomagao je nešto na sceni, bio je to star čovek, ko zna da li je još živ. Ali zapamtio sam mu ime, zvao se Jusuf Jusufović. Onako, uzgred, rekao mi je: „Život? To ti je kao da uđeš na jedna vrata,a izađeš na druga.” Bio je to njegov pogled na stvari. Mislim da mu se nema šta dodati.
Reditelj
Goran Marković
objavljeno: 30.08.2013.
