Izvor: Politika, 05.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogled sa balkona
Istoričar Stanoje Bojanin (1968) autor je knjige "Zabave i svetkovine u srednjovekovnoj Srbiji" (Istorijski institut i Službeni glasnik, 2005) koja je rezultat njegovog magistarskog rada odbranjenog na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bojanin, dobitnik nagrade "Radovan Samardžić" za najbolji diplomski rad (1995), upravo je završio doktorsku disertaciju pod nazivom "Narodna kultura Srba u poznom srednjem veku". U odnosu na prethodnu temu zabave i svetkovine, najnovije istraživanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosi se na širi pojam narodne kulture koja se razume kao pučka, a ne nacionalna, koja se razlikuje od pisane, elitne, odnosno crkvene, kulture onog vremena. Najšire definisano, narodna kultura bila bi skup zajedničkih vrednosti i simbola koji su otelotvoreni u predmetima i svakodnevnim aktivnostima u vezi sa praznicima. Narodna kultura se odnosi na onaj deo populacije koji je ekonomski potčinjen i kulturno i obrazovno zavisan i ima obeležje lokalnog i nezvaničnog.
– U srednjem veku kultura elite bila je zvanična. Crkvena, klerikalna kultura, stoji nasuprot laičkoj kulturi i laičkoj religioznosti. Crkvena elita bila je dominantna, jer je reprezentovala pisanu kulturu. Ona je postavljala određena pravila ponašanja i pokušavala da narodnu kulturu ukalupi u svoje crkvene kanone. u Evropi je oko sredine 16. veka primetan proces odvajanja svetovne elite od širih društvenih slojeva, tzv. povlačenje na "balkon". Ona praznike ne proslavlja zajedno sa pukom po trgovima i ulicama, već se povlači u svoje palate, ali je istovremeno zadržala određene modele narodne svetkovine. Na primer, preuzela je ples i prilagodila svom okruženju i sistemu vrednosti. Poreklo valcera je u narodnoj kulturi.
Narod je prisvajao kulturna dobra i vrednosti koje je nudila pisana i zvanična kultura, ali ih je često prilagođavao i pridavao im je drugačija značenja – kaže Stanoje Bojanin.
Ukleti plesači
Svaka kultura definiše prostorne i vremenske koordinate svog bivstvovanja, u smislu postojanja dnevnih, sedmičnih, sezonskih ritmova u smislu razgraničenja profanog, svetog, privatnog i javnog prostora.
U srednjem veku, sve ono što se odnosilo na kulturne sadržaje i komunikaciju događalo se uglavnom tokom dana. Uveče su se svi zatvarali u svoje kuće, nije bila poželjna ni najosnovnija međususedska komunikacija, kao što je pozajmica hrane, posuđa ili vatre sa ognjišta. Jer, noć je bila vreme kada vladaju zle sile. U tom pogledu, elita i narod mogli su da dele slična verovanja.
Stanoje Bojanin ističe da je u odnosu narodne i klerikalne kulture veoma važan element prostora. Dok je prostor sela i njegov atar povezivao pojedince po horizontalnom principu, parohija je bila ta koja je povezivala ljude po društvenoj vertikali, a sveštenik je trebalo da bude prenosilac kulturnih modela. Osnovni društveni centar lokalne zajednice bila je crkva, njen sveti prostor. Sem liturgije u njoj se sastajao savet sela ili se organizovalo suđenje. Društvena funkcija seoske crkve poklapala se sa njenom segmentacijom svetog prostora. Pošto je oltar najsvetiji, a dvorište ili porta najmanje sveti, u prvim redovima obično su stajali bogatiji muškarci, a žene su iz zadnjih redova pratile zbivanja, ili su stajale izvan, ukoliko je crkva bila mala, o čemu nam govori nemački putopisac Stefan Gerlah u 16. veku. Tako je kultura laika interpretirala sveti prostor u skladu sa ekonomskim, društvenim, starosnim i rodnim razlikama. Razni oblici telesnog i laičkog praznovanja katkad su se odvijali u samom prostoru crkve, iako predstavnicima duhovne elite to nije bilo po volji.
–U Evropi je nastala priča o ukletim plesačima koji su prekoračili granice svetog prostora i vremena, jer su plesali oko crkve na hrišćanske praznike. Grupa mladića i devojaka iz nemačkog grada Kelbika igrala je kolo i pevala u porti crkve o božićnjim praznicima. Pošto su na taj način ometali čin svete liturgije, izazvali su gnev parohijskog sveštenika koji je na njih bacio kletvu, te su plesači bili osuđeni da neprestano plešu celu narednu godinu. Ples, pogotovo mešoviti, bio je u crkvenim krugovima Evrope do te mere prokažen, te su se stalno ponavljale poznate reči svetog Augustina: "Bolje nedeljom i raditi nego plesati."
Prezir Crkve
– U svakom slučaju, u društvu u kojem je preovladavala ideja greha i spasenja, kletva večnog prokletstva mogla je biti moćno oružje u rukama Crkve, dok je narodna kultura mnoge elemente crkvenih obreda "koristila" na isti način kao i one druge, od zvanične Crkve smatrane za magijske – kaže Stanoje Bojanin.
Narodna kultura srednjeg veka u Srbiji bila je u vezi sa glavnim hrišćanskim praznicima koji postoje u celoj hrišćanskoj Evropi. Običaji su uglavnom slični, šeme iste. Karneval je, na primer, bio raširen u Evropi krajem srednjega veka, i kasnije opstaje u lokalnim sredinama. Načini preodevanja u odeću suprotnog pola, maskiranja prilagođavaju se lokalnoj sredini. Na Balkanu su se koristili dostupni "rekviziti", kao na primer životinjske kože. Paljenje badnjaka za božićne praznike je takođe evropski običaj koji je bio raširen u srednjem veku.
– S obzirom na to da se narodna kultura nije oslanjala na pisana svedočanstva, svi podaci o njoj potiču od posrednika, predstavnika pisane kulture. U našim izvorima iz srednjeg veka uglavnom nema detaljnijih opisa običaja. U Evropi i Srbiji javljaju se tek kasnije, u doba romantizma, kada se narodna kultura povezuje sa nacionalnom. Kultura klerikalne elite nije u narodnoj kulturi videla nikakvu vrstu inspiracije. Ona ju je prezirala. Gozbe, opijanje, ples, maskiranje napadani su od crkve kao paganski, nehrišćanski ili jeretički, što može da zavede da je narodna kultura bila paganska. Dok Crkva u koledama vidi paganski praznik i običaje, islamski pisci ih smatraju za hrišćanske, jer ih proslavljaju hrišćani. O paganizmu na jugoistoku Evrope u poznom srednjem veku smešno je govoriti! Možda ideološki, ali na praktičnom planu, "telesna" zabava nije paganska zabava. U Evropi je vremenom, pod uticajem reformacije i kontrareformacije, narodna kultura sve više pritiskana i poražavana. Međutim, na Balkanu crkva nije imala saveznika u državi, jer je država pripadala islamskoj religiji. Tako je crkvena elita dobila konkurenta u drugoj religiji pa je njena moć uticaja na narodnu kulturu znatno oslabljena, što je dovelo da intenzitet razmene uticaja postane obrnut. U mnogo slučajeva nekada napadani oblici laičke religioznosti postali su ako ne opšte, onda bar prećutno prihvaćeni od Crkve.
[objavljeno: ]
.jpg)
