Izvor: Politika, 25.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogled od anđeoske brzine sazdan
Hteo sam na primeru Isusovoga tela da pokažem, služeći se verodostojnim izvorima, da čovek ima dva tela. Hristos je od ustajanja iz groba pa do vaznesenja imao dva tela, naizmenično se prikazujući onima koji ga dobro znaju, Mariji Magdaleni, apostolima i drugima, čas u jednom, čas u drugom svom vidu, jer ga u „drugom telu” nisu prepoznavali
DRUGO TELO
Nova knjiga našeg poznatog pisca Milorada Pavića „Drugo telo”, (pobožni roman), čije je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvo izdanje kod nas objavljeno u beogradskom Grafičkom ateljeu „Dereta” 2006. godine, a drugo, dopunjeno, nedavno u izdavačkoj kući „Evro-Giunti” iz Beograda, istovremeno je izdata i u Rusiji, Litvaniji, Poljskoj i Grčkoj. Na internet-sajtu www.khazars.com nalaze se podaci o stotinak prevoda knjiga Milorada Pavića u svetu, u XXI veku, pa i prevodu „Drugog tela”. Promocija izdanja „Evro-Giuntija” održana je u Narodnom pozorištu u Beogradu, 11. marta. Tom prilikom Milorad Pavić podsetio je na to da je pre 23 godine, na istom mestu, održana i promocija prvog izdanja „Hazarskog rečnika”. – Može se reći da je roman „Drugo telo” na neki način drugo telo „Hazarskog rečnika” – rekao je poznati pisac.
Vaše knjige svojevrsna su putovanja kroz vreme i prostor. Ima li u tome one barokne ideje o prolaznosti, o životu kao putovanju, i o ljudima kao putnicima?
Pokušao sam da odgovorim ne na pitanje o putovanju, nego na pitanje o selidbi. Da nastavim tamo gde je Crnjanski stao sa rečenicom: „Seoba ima, smrti nema”. I da obrazložim da su smrti, kako nam kažu jevanđelja, selidbe u neko drugo sada. Mi jesmo, kako kažete, putnici, ali u skafanderu, mi smo ti vanzemaljci o kojima toliko lupamo glavu. Uostalom, moderna kvantna fizika priznaje paralelne svetove i stvarnosti.
Vaš novi roman „Drugo telo” vodi nas kroz vreme od 18. do 21. veka. Kroz kakve sve preobražaje i tajne ste i sami, zajedno sa svojim junacima, prošli na putu te priče?
To je ljubavni roman, ali to je i pobožni roman, i u tome smislu što nas kroz te vekove vodi Isus, koji nam je svojim vaskrsnućem i uzašašćem na nebo pokazao da i mi možemo vaskrsnuti. Jedan čitalac mi je u sali rekao da ko neće da umre treba da pročita „Drugo telo”. Ja ne bih sudio o njegovom sudu, ali svakako svako od nas ima osećaj besmrtnosti. Sa njime se rađa. Zašto bi, uostalom, neko napravio tako savršeni softver kao što je čovek za jednokratnu upotrebu? To su misli koje su me vodile kroz vekove koje ste pomenuli. Ali tu sam imao i dva prijatelja, koji su u XVIII veku tražili isto što i ja sa Jasminom Mihajlović (kojoj je roman posvećen) u našem XXI stoleću. Ta moja dva prijatelja su pisci Gavril Stefanović Venclović i Zaharija Orfelin. Oni su se pokazali i kao odlični junaci jednoga romana. Zahvaljujući njima mogao sam da napišem poglavlje „Sotona pije sok od jabuke”, jedno od najboljih u romanu, ako se tome doda i odeljak u biblioteci, koji se najviše dopao mom prijatelju iz XXI veka, ruskome piscu Šiškinu.
Kakva je simbolika tela u Vašim delima?
Hteo sam na primeru Isusovoga tela da pokažem, sklužeći se verodostojnim izvorima, da čovek ima dva tela. Hristos je od ustajanja iz groba pa do vaznesenja imao dva tela, naizmenično se prikazujući onima koji ga dobro znaju, Mariji Magdaleni, apostolima i drugima, čas u jednom, čas u drugom svom vidu, jer ga u „drugom telu” nisu prepoznavali. „Držale su im se oči pa ga nisu poznali”, kaže jevanđelje. Mi smo, dakle, slepi za Njegovo, pa i za naše drugo telo. Ono je uostalom, naslikano u Sopoćanima, na fresci gde Hristos uznosi na nebo drugo telo svoje majke, u vidu maloga deteta zavijenog u plašt, dok prvo telo Hristove majke leži na odru pred njima. O tome da je drugo telo naše u vidu deteta ima i jedna lepa legenda iz XVIII veka.
Šta telo ujedinjuje sa duhom, šta nas čini celovitim?
Drugo telo ima sećanja na prvo telo, zato njega ne treba osetiti, kao što i mi u ovom prvom telu imamo slutnju da ćemo biti večni, da ćemo imati drugo telo kao Isus.
Vera u vaskrsenje duha i tela jeste vera u poraz smrti. Međutim, da li je u sposobnosti da se u svemu vidi lepota već svojevrsno vaskrsenje?
Osećanje lepote jeste jedna velika pobeda čoveka nad prirodnim silama. Ali, pogledajte koliko čarobne lepote potone svake jeseni u Dunav sa Fruške gore, a da to jedva neko od ljudi opazi. Zato mislim da je lepota u umetnosti i u prirodi nedeljiva.
Kažu da je čovek bez tajne čovek bez duše. Da li vam se čini da, i pored sveopšteg ogoljavanja stvari oko nas, suština ostaje zamagljena?
Mislim, i ne samo ja, da sve dublje prodiremo, ne više golim pogledom nego i najrazličitijim pomagalima (u koja ubrajam i nauku), u tajne prirode i sopstvenog bića. U svemir i mikrokosmos. Dokle smo na tom putu stigli, mi ne možemo znati. Ali da je dug put pred nama (ako nas ne uništi neka kataklizma), nema sumnje. Naš pogled je, kako kažu naši stari u XVIII veku, od anđeoske brzine sazdan, ali prepreke pred njim ne daju mu da tu brzinu upotrebi koliko bi hteo i mogao.
Marina Vulićević
[objavljeno: 26/04/2008.]
