Izvor: Politika, 24.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogled iz jevtine sobe
Stalnost cena i voznog reda, ljubaznost i čuvanje prirode, sveta su pravila turizma u Nacionalnom parku "Triglav"
Porodično pitanje koje titra pre letovanja – kuda ćemo? – razjašnjeno je po preporuci: Bohinj, Nacionalni park "Triglav", Slovenija. Noćnim vozom (koji kasni iz Soluna do Beograda oko 180 minuta) do Ljubljane. Odatle, ubrzo, jer redovi vožnje moraju biti usklađeni u sekund, udobnim autobusom do mestašca Ribčev Laz, oko crkve i mostića >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ispod koga počinje Sava Bohinjka i gde turisti posmatraju jata pastrmki i ležerno plutajućih patki.
U turističkom birou nisu se zaprepastili što nemamo rezervaciju, jer je "sve popunjeno", ali za goste iz Srbije će se već nešto naći... Izbor: apartman za četiri osobe – 68 evra (oko 19.000 slovenačkih tolara) ili soba bez kupatila i televizora (koji su zajednički, ali se prisustvo drugih ne primećuje) za 2.600 tolara (10,85 evra) po osobi. Cene na svim računima su ispisane i u tolarima i u evrima.
Naši smo
Može ovo drugo. Dok čekamo domaćina da dođe i odveze nas u Staru Fužinu (kilometar i po od jezera) nasmejana službenica menja nam 100 evra – 23.910 tolara. Deo toga nam daje u najsitnijim apoenima, čitavu šaku, da se nađe. Korisna usluga. Štefan Urh, gazda kućice na adresi Stara Fužina 119, stigao je ubrzo. Ovaj mladi čovek (28 godina) preuredio je – kao i svi domaćini ovde – uz pomoć države, staru kuću predaka u hostel. Kada je čuo odakle smo nije promenio osmeh zvan "naši smo". Kazao nam je još da će nam se svideti, jer nema galame baš svuda gde borave mladi.
Bilo je tako: ostalih desetak gostiju raspoređenih po sobama dolaze iz nedaleke Austrije ili Italije, ali čak i iz Japana, da ovde po ceo dan pešače, planinare, voze bicikl, veslaju na jezeru, plivaju, lete paraglajderom, kajacima krote divlje reke... Posle su toliko umorni da odmah posle večere utonu u san. Kroz otvoren prozor najjevtinije sobe u podnožju Triglava, oko Bohinja, naviru mirisi planinskog bilja i svežeg vazduha.
Kupatila i toaleti su čisti kao da ih nikad niko nije koristio. Štefan je zaposlen u privatnoj informatičkoj firmi u Radovljici. Ovo mu je dodatna zarada. Nasmejan je i kada nečujno riba podove i nosi posteljinu na pranje. Dobiješ ključ i ponašaš se kao u svojoj kući. Nema nijednog izgreda, bilo kakve vrste. Nečija negativna energija biva otklonjena sama od sebe.
Celo selo od dvestotinak alpskih kućica ima uličice ali su sve pod istim nazivom – Stare Fužine. U samoposluzi se za 20 evra može kupiti dobar obrok za dvoje: hleb, mleko, voda, prirodni sok od šargarepe i jabuke, sir, krofne, paradajz (ne kao naš), juhe u kesici kao domaće, sir i još poneka sitnica. Za te pare se u kafani mogu pojesti dunajski zrezek (bečka šnicla), salata i palačinke.
Stalnost cena i voznog reda su ovde sveta pravila. Lokalni autobusi nikad ne kasne. od Ribčevog Laza do Bistrice, Bleda i Ljubljane u 10 i 58. Uvek u 10 i 58 stigne, izbegavši usput moguće bicikliste, traktoriste, rolere, trkače na duge staze, šetače... Kako uspeva da proračuna tajming?
Na Triglav Slovenci idu kao ka svojoj zastavi. Dobro opremljeni kreću u osvajanje, pa dokle stignu. Pogledam gore u nebo, ono leti čovek s krilima, pored njega ptica. Koja ptica, pitam, kažu soko. Hvataju istu liniju, isti zamah vazdušnim strujama, koriste vetar da ne troše snagu, a čovek se ne plaši da će mu ptica na svom terenu probosti kljunom plastična krila, šta bi bez njih... Ovako letač sleće tik kraj mene.
Seoski običaji
Staza oko Bohinjskog jezera (oko devet kilometara) podeljena je, uslovno, na dva dela. U prvom delu, "divljem", šetači i penjači se zdrave na raznim jezicima, zajednički znak solidarnosti u iskušavanju svojih pešačkih moći. Na polovini sferične staze (tamo gde se svi pozdravljaju) nema ništa za iće i piće. Ko nije poneo vodu, moraće da trpi žeđ i prepešači do druge polovine gde ima svega. Nigde niko ne vrti ražanj, ne peče roštilj (kao kod naše Hajdučke česme), niti glasno govori. U tišini se ljudi kupaju u jezeru, plivaju i smeju se, ali ne viču, neće sebi da kvare odmor.
Ove nedelje su seljaci iz podalpskih sela priredili turistima seosko venčanje. U šarenim nošnjama, u ukrašenim kočijama koje vuku upicanjeni konji podvriskuju "ijujuju", jodluju, nisu pijani, a prave se da jesu. Iznad njih plavo belo nebo, oni se crvene, trobojka svečarske nedelje. Turisti pomno prate objašnjenja vodiča koji ih upućuje u seoske običaje.
Ko hoće da popije može u kafani, a u kafani gužva, mora da se čeka na red, strpljivo. Najpoznatija kafana u ovoj okolini je "Rupa" u selu Srednja Vas. Dolaze i domaći, ali mahom stranci, Italijani, Austrijanci, blizu je tromeđa, svrate da se najedu i nadišu, pa nazad u Milano ili Beč.
Svaki pedalj zemlje je zasađen i iskorišćen, nema utrine, nema otpadaka u koritu reke Mojstnice gde je čuveni Đavolji most. Ovde bi trebalo dovesti nadležne iz srbijanskih turističkih centara i učiti ih kako da čuvaju prirodu. Izgleda kao da je svaka travka podšišana, svaka cepanica poređana u milimetar, na svakom prozoru muškatle, viseće i stojeće, tako da šarenilo ne bude napadno, nego kao da je tu slučajno, delić planinčina s belim vrhovima koji gospodare ovim krajolikom.
Niko ne puši ili to neki čine tajno.
Pre odlaska sa adrese Stare Fužine 119 nismo sreli mladog gazdu Štefana. Na vratima smo pronašli kesu i u njoj lepo pisamce i teglu domaćeg meda.
Milorad Ćirilović
[objavljeno: 24.08.2006.]
