Izvor: Politika, 07.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poezija je Pepeljuga književnosti
Da li je Dante gori pisac od Stendala, samo zato što je pisao u stihovima
Od bombardovanja do izbora i nazad, i ovaj naš grad na ušću dveju reka, među ljudima. Od još jednog bombardovanja do novih izbora, u našem gradu i dalje čudo života. Čudo lepote. Pesme. Zvuka. Čudo naroda. Naroda, i na stanici, i na BITEF-u.
I ove godine Beograd je bio domaćin ne samo naroda, dakle, i narodnosti sopstvenih dođoša i drugih međunarodnih svetkovina, nego i naših redovnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prijatelja iz belog sveta, povremeno umetnički čak i veoma dokazanih, već i na Susretu pisaca.
Festivali kulture i u tom velikom svetu se održavaju slično kongresima kardiologa, gde učesnici plaćaju poprilične kotizacije dok u avionu prepravljaju zaglavlje rada pročitanog na nizu prethodnih stručnih skupova po raznim drugim mestima, do kojih su jednostavnije možda mogli i turistički da stignu, s tim što im tada ne bi u profesionalnoj biografiji pisalo da su još i na tom nekom skupu učestvovali.
Razlika između stručnjaka za srce kao ključnog organa i stručnjaka za srce kao metafore suštine jeste u tome što domaćin Susreta piscima ne naplaćuje pomenute kotizacije, kao i u tome što učesnici dolaze jer zaista žele da dođu. Žele da dođu u Beograd, da se u njemu sretnu sa kolegama odasvud i sa istinskim prijateljima odavde.
Ti strani učesnici po svoj prilici ne znaju i ne moraju znati, iako su oni kod sebe svakako mnogo isti, da je i kultura stvar tzv. fotelje. Kultura je oduvek bila tesno povezana sa dvorskim koracima kadgod je bila institucionalna, a danas je i van institucija dopunski pogodna za vrhunsko ispiranje mozga ne samo klasikom preko kioska, već i alternativom, a u okviru sveopšte manipulacije tržišta, još i maštom pojedinca. Srećom, što se tiče mašte nasušne, mi u ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, u kojoj s jedne strane imamo devetstotinak pismenih, s druge imamo hiljadu i jednog akamedika, pet hiljada nagrada i bar tri društva, udruženja i asocijacija, što književnika, što tango-plesača.
Imamo, pored Guče i/ili Egzita, nekadašnje košarke i nepoderivog glumišta; pored slikara koji su u nekom našem času progovorili i pre Pariza, i pored nekih ovdašnjih glasova koji bi i sada mogli da zazvuče crnje nego sred Harlema; pored srednjevekovnih manastira, Jefimije i savremenih pesnikinjka: imamo i prevodnu književnost u segmentu kakav se retko i u tom da kažemo sređenom svetu sreće takvom zgusnutošću probranih naslova.
Tek, imamo i Beogradske susrete pisaca.
Tačnije, susreti smo. Pa i među piscima. U Beogradu, s jeseni.
Među učesnicima španskog govornog područja ovogodišnjeg Susreta, u varijanti tradicionalne ali imovinski-pravno nerešene Francuske 7, ove godine je opet bila Sesilija Valdes iz Čilea, koja se i ranije žalila na uobražene Špance. U pravu je ona: jednom osvajač, zauvek pesnik. I to ustaljeni, uostalom, kao i ona, da sada ne dužimo o tome kako i zbog čega ona, koja je već životima nastanjena na severu Severa, tj. u Švedskoj, svake godine podnosi rad o krajnjem jugu Juga kao da drži predavanje iz poznavanja prirode u trećem osnovne: prirodu i valja stalno upoznati, pa i kroz životnu priču čoveka za svojom sudbinom.
Španac koji nam je od ranije takođe znan ove godine je sasvim prozaično postavio pitanje dokle će pesma da bude Pepeljuga književnosti. Dokle će se u Španiji knjiga pesama nagrađivati sa 6.000 evra, dok će nagrađeni roman u istoj toj nekoj najmanjoj opštini koja bi da se šepuri na budžetu, dokle će znači roman na osnovu jednakih poreskih obveznika dobiti 18.000 evra, kao da je Dante gori od Stendala, samo zato što je pisao u stihovima. Pita se tako Rikar Beljveser, iz pristojno podržanog instituta za književnost u Valensiji, ne shvatajući, sred pesničkog žara, da su mu i brojke koje hladno navodi za nas već čista poezija po sebi, u smilu istorije koja se nije dogodila.
Posle toga je i konobar u "Kasini" ponuđen ribljom pršutom. Tačno tako: pršutom od ribe. Iz Španije.
Ali iz Španije je i don Antonio Porpeta. Koji je za ovu godinu preporučio i pesnikinju iz Salvadora, inače pravnicu.
Salvador, zemlja zemljotresa. A pesnikinja Marija Kristina Orantes istrajna, sred vulkana. Oduševljena Dunavom.
Silvija MONROS-STOJAKOVIĆ
-----------------------------------------------------------
Pesnik
Od arhanđela, ime što mu je,
i vaga i krila za let
prostrani,
mač za dvoboj pravedni
isukani,
i hod što po prašini
napreduje.
Od čoveka, reč da se učvršćuje
gde se sreću nebo i dugi dani,
telo, rane, muke kao nemani,
blato, pepeo, nada koju daruje.
Stopljeni, čovek i anđeo,
u ruži
iskru zapališe da čudom
kruži,
da i vetar čuje kakva je to
slika
u kojoj je magija istorije,
sadržane u glasu memorije,
jedino posed usana pesnika.
Marija KRISTINA ORANTES
[objavljeno: 07.10.2006.]
