Izvor: Politika, 07.Okt.2014, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podsećanje
Pred izbornu skupštinu DSS
Kao jedan od osnivača Demokratske stranke Srbije, učesnik u pisanju njenog programa, godinama njen potpredsednik i još predsednik Političkog saveta, lišen bilo kakvih ambicija, neopterećen privatnim simpatijama ili antipatijama, isključivo se oslanjajući na sopstveno saznanje i iskustvo, uzimam sebi pravo da, uoči za njen opstanak možda presudne izborne skupštine, ukratko iznesem svoje viđenje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti stranke. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ovo činim stranke radi, ali još više iz uverenja da politički put koji je ona naznačila može izvesti Srbiju iz teške nevolje u kojoj se, svi to vidimo, nalazi.
Stvarana strpljivo i promišljeno, zasnovana na zdravim načelima i (koliko je to, ne samo u srpskoj, politici moguće) neokaljana materijalnim interesom, DSS je, od grupe posvećenih istomišljenika, izrasla u snagu sposobnu da, predvođena V. Koštunicom, odlučujuće doprinese zakasnelom padu komunizma u Srbiji: i da nije postigla ništa drugo, imala je rašta nastajati. Ali je stranka, tokom nekih osam godina na vlasti, uprkos teškim pritiscima i ometanju iz zemlje i inostranstva, suočavana često sa klevetama i (da se upotrebi prava reč) otvorenom mržnjom, učinila mnogo da se poražena i razorena zemlja osovi na noge i usmeri u dobrom pravcu. Kada je, posle nasilničkog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, nedvosmisleno proskribovana od svetskih centara moći (bar dok se pridržava svog programa i dok na čelu ima Koštunicu), čista obraza i svojevoljno napustila vlast, za sobom je Srbiji ostavila Ustav, budžetski suficit i slobodne medije.
Posle martovskog izbornog poraza Demokratske stranke Srbije neizbežno je nastupila praznina na nacionalno-demokratskoj desnici, a posebno je upadljiva činjenica da je u parlamentu bez ijednog predstavnika ostao većinski deo biračkog tela koji gaji rezerve prema pristupanju Evropskoj uniji. Druga je stvar što danas zemlju, neuverljivo preodeveni, u ime vrednosti koje su usvojili samo radi dolaska na vlast, razmetljivo vode isti oni koji su se 5. oktobra 2000, svesni kakve su cehove napravili, krili kao miševi. Ako bez predrasuda pogledamo sliku naše stvarnosti, uverićemo se da je sve što je postignuto obaranjem Miloševića zaista poništeno bez ostatka, a da smo suočeni sa nekakvom farsom od restauracije.
Istovremeno, svakim danom postaju sve očevidniji ne samo tačnost predviđanja i opravdanost upozorenja koja je DSS poslednjih godina upućivala javnosti već, u još većoj meri, preimućstva političkog programa stranke. Taj nacionalno odgovorni program pre svega podrazumeva jasno odricanje od bezglavog i nedostojnog kaskanja za članstvom u EU, koja svakodnevno ispostavlja nove uslove ne ustežući se da zahteva i „promenu svesti” našeg čoveka.
Bez obzira na teškoće sa kojima je danas suočena, politički potencijal Demokratske stranke Srbije objektivno je ogroman, dok subjektivno zavisi od snage uverenja i sloge onih koji treba da joj dođu na čelo. Kako ja vidim stvar, tri su osnovna uslova čije bi ispunjenje otvorilo put ponovnom usponu DSS.
Pre svega, ako se (optimistički) uzme da je skupštinskom deklaracijom iz 2007. vojna neutralnost zemlje obezbeđena, uslov je bezuslovno opredeljenje za njenu političku neutralnost. (Ne za „suverenitet” niti „suverenizam” (?), jer taj pojam i semantički prethodi neutralnosti: država mora biti suverena da bi se uopšte mogla opredeliti za neutralnost.) Pri tome osnovni cilj DSS u budućnosti treba da bude raspisivanje referenduma o pristupanju EU, jer građani Srbije imaju pravo na šansu da se izjasne o tako dalekosežnom pitanju. Ako bi se narod odlučio da odustane od trke za briselskim električnim zecom, to bi samo po sebi skinulo s dnevnog reda i ponižavajuće pritiske u pravcu pristupanja NATO.
Drugi cilj od kojeg, u ime svoje dokazane državotvornosti, DSS narednih godina ne sme odustati jeste čvrsta odbrana Ustava, na koji sistematski i uporno nasrću svi koji bi da ozakone otimanje Kosova i otvore put daljem rasparčavanju Srbije. I za to će, sa neizbežnim demaskiranjem i osipanjem sadašnjeg režima, narodna podrška rasti.
Najzad, za budućnost DSS, a svakako i Srbije, radi koje stranka postoji, potrebno jepotpuno jasno opoziciono legitimisanje. To u prvom redu podrazumeva napuštanje vlasti u Beogradu i beskompromisnu konfrontaciju sa režimom koji počiva na laži i strahu. Ovo mora podrazumevati i personalizovan otpor njegovom neprikosnovenom nosiocu, onako kako se stranka devedesetih godina prošlog veka odnosila prema Miloševiću.
Ako budu ispunjeni ovi uslovi, DSS će neminovno postati privlačna kao tačka okupljanja opozicionog potencijala Srbije. Na takav način je Koštunica, prirodno i lako, 2000. godine izbio uprvi plan otpora diskreditovanom režimu. Tek pred izbore, u trenucima kada mutna i lažno kompromisna rešenja više ne budu držala vodu, nastupiće pravo vreme za opozicione saveze i dogovore, i to samo sa onima koji su programski bliski i pristojno se ponašaju u srpskoj politici, bez nezdravihkalkulacija, pojedinačnih ambicija, spletkarenja i, recimootvoreno, podrivanja iznutra.
Ovo podsećanje je izraz vere da DSS nikada neće pristati da postane kućno ljubimče jednog na ružnu propast osuđenog režima. Svi programski stavovi stranke potvrđeni su u životu: politički prostor koji je ona otvorila nekome danas može izgledati pusta ledina, ali sutra će postati naftonosno polje i tada se neće moći živeti od onih koji će tvrditi da su govorili isto što i DSS i da je tapija njihova. Prilika je tu, a uslov da se ona iskoristi su uzajamno poverenje, lojalnost i spremnost na odricanja članova stranke. DSS je bila i ostala stranka tradicije i kontinuiteta. Kandidat za novog predsednika koji bude spreman da svu snagu i sposobnost uloži u ostvarenje programskih ciljeva na koje ovaj tekst podseća biće dostojan da DSS povede putem koji je utro Vojislav Koštunica.
Predsednik Političkog saveta DSS
Vladeta Janković
objavljeno: 07.10.2014.
.jpg)
