Izvor: Blic, 26.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podela Kosova-put do kompromisa
Do 10. decembra 2007, do kada je oročen rad međunarodne trojke za Kosovo, to jest za podnošenje njenog izveštaja Kontakt grupi o rezultatima pregovora sa Beogradom i Prištinom, ostalo je svega mesec i po dana, a pregovori su suštinski na samom početku. Nameće se, naime, utisak da četvoromesečni rok, koji im je dat za posredničku i pregovaračku misiju, prvenstveno ima za cilj da se za to vreme, a posle energičnog ruskog odbijanja Ahtisarijevog plana u toku konsultacija u Savetu bezbednosti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dođe do kakvog-takvog kompromisa između SAD i Rusije.
Na drugoj strani, dok teku pregovori međunarodne trojke (SAD, Rusija, EU), zvaničnici SAD grubo ih ignorišu time što su u više navrata javno saopštili da će, ako ne dođe do dogovora između Beograda i Prištine, biti reaktiviran Ahtisarijev plan i da će priznati samoproglašenu nezavisnost Kosova.
U isto vreme, albanska strana, striktno sledeći faktički otvoren poziv SAD da ne pristane ni na kakav sporazum, svakodnevno zvanično najavljuje jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova neposredno posle 10. decembra i ne želi da razgovara o bilo kakvom drugačijem statusu. Umesto toga, „velikodušno" nude sporazum o dobrosusedskim odnosima Kosova i Srbije kao dve nezavisne države. Uostalom, Kosovo i sada faktički ima nadgledanu nezavisnost, koju albanska strana želi što pre da legalizuje.
Suočena sa realnom situacijom, to jest sa nepomirljivošću srpskog i albanskog stava, međunarodna trojka je ovih dana Beogradu i Prištini ponudila dokument od 14 tačaka, koji bi bio osnova za nastavak pregovora i ponuda načelnog okvira budućeg rešenja za status Kosova. Međutim, već i površan uvid u ovaj dokument, iako se u njemu ne pominju ni nezavisnost ni autonomija Kosova, pokazuje da se on suštinski zasniva na Ahtisarijevom planu, koji je suprotan Povelji OUN i međunarodnom pravu, kao i Rezoluciji SB 1244. O tome jasno govori prva tačka dokumenta u kojoj se kaže da će se Beograd i Priština usmeriti na „razvoj specijalnih međusobnih odnosa". Zatim, još izričitije, tačka pet, u kojoj se kaže da „Beograd neće vladati Kosovom", i tačka šest da „Beograd neće ponovo uspostaviti fizičko prisustvo na Kosovu". To u pravnom smislu znači da Srbija ne bi imala nikakvih državnih nadležnosti na Kosovu, što isključuje postojanje bilo kakve, ne samo njene suverenosti već i visoke, to jest „suštinske autonomije" u okviru Srbije kao celovite i suverene države. Ako se ovome dodaju i tačke 11 i 13 o tome da se „Beograd neće mešati u odnose Prištine sa međunarodnim finansijskim organizacijama" i da će „proces stabilizacije i pridruživanja Evropskoj uniji Kosovo nastaviti bez ikakvog ometanja Beograda", karakter i svrha ponuđenog dokumenta postaju još jasniji. Nije, doduše, jasno kako je ruski predstavnik pristao na ovakav predlog dokumenta.
Srbija, naravno, ne može pristati na ključne predloge iz ponuđenog dokumenta, s obzirom na svoja ustavna rešenja i važeću državnu platformu, kao i međunarodno pravo, izuzev u meri u kojoj se ona mogu uklopiti u ponuđeni koncept visoke autonomije, uz očuvanje osnovnih elemenata suverenosti Srbije kao države.
Nevolja je, međutim, u tome što je Srbija već ponudila toliko široku autonomiju Kosova pod nadzorom međunarodne zajednice, nezabeleženu ne samo u praksi već i u teoriji, da su elementi njene državne suverenosti u toj koncepciji samo puka forma i privid. A pošto Priština ne pristaje ni na takav koncept, već uporno insistira na nezavisnosti, oslanjajući se na čvrsta obećanja SAD da će do nje doći, postoji realni rizik da Srbija i ostatak vremena za pregovore potroši u dobroj nameri da postigne kompromis, makar i na svoju štetu, koji, verovatno, neće biti ostvaren. Srpski državni vrh je svestan da su vrlo male šanse za povoljno rešenje za Srbiju. Ali, čini sve da do njega dođe, kako zbog odbrane principa međunarodnog prava i Ustava Srbije tako i zbog unutrašnjih političkih razloga i potreba vezanih za izbore i za što bezbolnije „polaganje računa" pred građanima Srbije.
U situaciji kada, posle verovatno neuspelih pregovora, zapreti realna opasnost od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, a zatim njegovog priznanja od strane SAD i vodećih zapadnih država, Srbija bi morala hitno, ne čekajući 10 decembar, da ponudi SAD, EU i Rusiji rezervnu varijantu rešenja. To je podela Kosova. Ovo rešenje, naravno, nije dobro, ali je bolje od gubitka celog Kosova, čak i od ponuđene „suštinske autonomije" za Kosovo, koja ga faktički čini nezavisnim od Srbije. U toj varijanti, za ostatak Kosova, koji ne bi pripao Srbiji, trebalo bi se, svakako, izboriti za čvrste međunarodne garancije zaštite položaja, političkih i drugih prava srpske i drugih manjinskih zajednica i njihovih pripadnika, posebno prava na lokalnu samoupravu i efikasnu zaštitu njihovih kulturno-istorijskih spomenika, pre svega, manastira i crkava. U tom pogledu bi se dobrim delom mogla koristiti rešenja iz Ahtisarijevog plana.
U svakom slučaju, Srbiji ne odgovara beskonačno pregovaranje bez realnih izgleda na zadovoljavajući ishod, jer ono joj uzima ogromno i dragoceno vreme i snagu za rešavanje niza gorućih unutrašnjih i međunarodnih problema. Istovremeno, biva sve jasnije da je evropski put Srbije suštinski uslovljen, ne samo završetkom saradnje sa Haškim tribunalom već i njenim pristankom na rešenje kosovskog pitanja koje velike sile smatraju celishodnim.
Najzad, ako dođe do jednostranih priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosova ili do odluke o njegovom statusu mimo Saveta bezbednosti, to će u pravnom i političkom smislu biti kraj OUN, tačnije čin njenog rušenja, pre svega od strane tri stalne članice Saveta bezbednosti: SAD, Velike Britanije i Francuske. Tada će jedino pravo u međunarodnim odnosima biti pravo jačega, to jest pravo sile, koje su i do sada u više navrata, mimo Saveta bezbednosti i nasuprot Povelji OUN, koristile upravo SAD i njihovi bliski NATO saveznici.
