Izvor: Blic, 26.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Počinje bitka za vladu
Počinje bitka za vladu
Oajduža izborna kampanja od uvođenja višepartijskog sistema završena je kratkom kolonom statističkih brojeva i procenata u kojima je sažeta i izražena volja građana Srbije. Ona je ostala, u suštini, ista kao 2000. i na prošlim izborima. Naime, na izborima 2003. pobedničke stranke demokratskog bloka (DSS, DS, G17 plus, SPO-NS) osvojile su 146 poslaničkih mandata. Stranke ovoga bloka sada su osvojile 145 mandata, s tim što je koalicija LDP zauzela >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mesto SPO-a, koji kao i 2000. nije ušao u Skupštinu. Sada ovom broju treba dodati osam mandata partija nacionalnih manjina, što u celini iznosi više od tri petine, tačnije 153 mandata. Dakle, opet su vrlo ubedljivo pobedile pristalice DOS-a iz 2000. godine. I sada, kao 2003, pojedinačno najjača stranka su radikali (2003. - 82, sada 81 mandat), koji su ujedno i veliki gubitnici jer su praktično bez ikakvih šansi da dođu na vlast, to jest da obrazuju koalicionu vladu.
S druge strane, došlo je do značajnih promena u odnosu snaga u okviru demokratskog bloka. Na prošlim izborima najjača stranka ovoga bloka bila je DSS sa 53 mandata, DS je imala 37 ili 16 mandata manje, G17 plus 34, a SPO-NS 22. Sada su zamenjene uloge, pa je DS ubedljivo najjača partija ovoga bloka i glavni izborni dobitnik sa 64 mandata, dok je DSS u koaliciji sa Novom Srbijom osvojio svega 47 mandata, što je za 17 mandata manje od DS. Tako smo dobili novi odnos snaga u kome DS zaostaje za radikalima za 17 mandata, a DSS za DS isto za 17 mandata. Tako je i ovoga puta potvrđeno pravilo da vladajuće stranke u periodu tranzicije slabije prolaze na izborima. Najveći gubitnik je, naravno, SPO, najjača opoziciona stranka u prošloj deceniji koja je definitivno pred gašenjem. Statistički ozbiljan gubitnik, stranka G17 plus (2003. - 34, sada 19 mandata) ipak je suštinski pobednik jer je, iako 'otpisana' pred izbore, lako prešla cenzus. U krug dobitnika, sa minimalnim prelaskom cenzusa, spada, naravno, i koalicija LDP (15 mandata). Njihov uspeh je, nažalost, najvećim delom ostvaren na štetu DS, iz čijeg sastava je, iz redova njene doskorašnje neoliberalne frakcije i nastao LDP.
U političkom i demokratskom smislu veoma važna novina jeste ulazak u Skupštinu osam poslanika stranaka svih brojnijih nacionalnih manjina, zahvaljujući ukidanju izbornog cenzusa od pet odsto za njih. Osim redovnog učešća mađarske i muslimanske (bošnjačke) manjine, sada je, prvi put posle 10 godina, učestvovala jedna albanska izborna lista, a po prvi put uopšte i dve romske izborne liste. Budući parlament će, tako, imati celovitiji i potpuniji legitimitet nego do sada.
Sada predstoji 'drugo poluvreme' izborne utakmice - podela 'ratnog plena', odnosno funkcija. To će, izgleda, biti mnogo uzbudljivije i neizvesnije nego izborna kampanja i njeni rezultati. Reč je, pre svega, o tome ko će sačinjavati buduću vladajuću koaliciju i koja stranka će dati premijera. Iako je prvo pitanje suštinski najvažnije, u konkretnom političkom smislu ključno sporno pitanje biće izbor premijera. Kad je reč o tome koja koalicija je realna i optimalna, tu skoro da nema spora. To je koalicija DS, DSS-NS i G17 plus, uz učešće partija nacionalnih manjina. Ta koalicija imala bi 130 poslanika, a sa predstavnicima nacionalnih manjina, koji će svakako biti deo skupštinske većine - 138 poslanika, što je sasvim dovoljno za stabilnu demokratsku i reformsku vladu. Uz to, DS, DSS i G17 plus programski pokrivaju politički prostor od levog do desnog centra, imaju kvalitetne i komplementarne programe, iskustvo u sprovođenju proevropskih društvenih reformi i u upravljanju drugim državnim poslovima, kao i veoma stručne kadrove za te poslove. U toj koaliciji neće biti mesta za grupaciju okupljenu oko LDP-a, pre svega zbog njegovog opredeljenja za nezavisnost Kosova i zbog višegodišnje 'šešeljevske' kampanje protiv DSS i njenog lidera.
Imajući u vidu glavne zadatke buduće vlade, posebno na reformskom planu i u pogledu odnosa sa EU i SAD, nije realno očekivati koalicionu vladu DSS i radikala, niti manjinsku vladu DS-a ili DSS-a, koja bi, verovatno, bila kratkog veka. Ali, objavljivanje predloga o budućem statusu Kosova 2. februara, to jest pre formiranja nove vlade, svakako će bitno otežati njeno formiranje.
Sudeći po predizbornim i prvim postizbornim izjavama, glavni kamen spoticanja između DS i DSS-NS biće određivanje mandatara buduće vlade. U zemljama sa dugom i stabilnom parlamentarnom demokratijom, ponuda za mandatara daje se onoj stranci koja ima najviše, pogotovu znatno više poslaničkih mandata od sledeće po snazi stranke. To znači da bi predsednik Republike trebalo da radikalima ponudi mogućnost da obezbede podršku parlamentarne većine za formiranje vlade. Pošto je teško verovati da bi DSS prihvatio ponudu radikala, sledeći na redu da pokuša da formira vladu je DS, koji ima 64 mandata ili 49 odsto ukupnog broja poslanika potencijalne trojne koalicije.
Kako bez dogovora DS i DSS oko funkcije premijera faktički nema vlade demokratskog bloka, politički bi bilo celishodno i poželjno da u istom 'paketu' pregovora bude postignut njihov dogovor i o tome ko će biti sledeći predsednik Republike. To bi, praktično, trebalo da znači da te dve funkcije budu 'podeljene' između DS i DSS. Konkretno, ako mesto premijera, eventualno, pripadne DSS-u, a DS-u većina ključnih resora, B. Tadić bi bio zajednički kandidat za predsednika Republike. Takođe, ako mesto premijera i srazmeran broj resora pripadne DS-u, zajednički kandidat za predsednika Republike trebalo bi da bude V. Koštunica. U toj varijanti bilo bi logično da premijerska funkcija, kao politički najmoćnija pripadne predsedniku najjače demokratske partije, to jest B. Tadiću. Van ove dve varijante nije moguće formirati stabilnu i demokratsku vladu. Novi izbori, kao izlaz iz parlamentarne krize, bili bi krajnje nepovoljno rešenje jer bi nove izborne i postizborne borbe 'pojele' veći deo ove, za budućnost Srbije izuzetno važne godine. Nadajmo se da jedno, makar koliko važno personalno pitanje, neće biti važnije od svih državnih pitanja Srbije.
|
