Izvor: Politika, 02.Apr.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Početak kraja ili kraj početka
Ako bi se samo deo energije koji se trošio za smišljanje fiktivnih ugovora u državnoj upravi usmeriona planiranje razvoja, buduće generacijebi nas pamtile i po nečem dobrom
Iako u izbornoj kampanji za parlamentarne izbore nismo čuli mnogo novih ideja, niti jasno formulisan plan za predstojeći period, gledajući izborne rezultate,shvatamo da su oni ipak imali izražen plebiscitaran karakter: bili su glasanje za status kvo ili protiv njega. Naime, trenutno najveća politička >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stranka uspela je da stvori utisak, makar verbalno, otklona od „petooktobarskih” reformi, a građani su potvrdili da ne veruju više u potencijal i legitimnost tog modela društvenog i ekonomskog razvoja. Model kome je definitivno istekao rok upotrebe i kome su građani masovno okrenuli leđaodlikovao se naduvavanjem birokratije, neselektivnim uzimanjem kredita kod međunarodnih finansijskih institucija, podsticanjem građana na zaduživanje, padom kvaliteta visokog obrazovanja, korupcijom prilikom raspodele državnih poslova i sredstava, kontroverznom reformom pravosuđa i sofisticiranim mehanizmom političkog pritiska na medije. Cilj ovakvog modela tranzicije bio je „potkupljivanje” birača do narednih izbora, na štetu dugoročnog razvoja zemlje i budućih generacija,i preuzimanje državnih resursa od strane stranačkih oligarhija. Pomenuti način vođenja politike s vremenom je doveo do deindustrijalizacije, konstantnog fiskalnog deficita, visokog javnog duga – kojinije pratila izgradnja moderne infrastrukture, malog priliva direktnih investicija van procesa privatizacije, velikog siromaštva u pojedinim delovima zemlje (naročito u južnim okruzima), neefikasne administracije i astronomskih cena nekretnina.
Da je dosadašnja politika neodrživa,potvrđuje i usvojeni budžet za tekuću godinu: predviđen je fiskalni deficit od 7,1 odsto bruto domaćeg proizvoda, a istovremeno se očekuje stagnacija privrede – najrealniji scenario je rast od jedan odsto BDP. Budžetski deficit obično znači postojanje fiskalnih stimulusa kojima se, kroz podsticanje domaće tražnje, generiše ekonomski rast. U našem slučaju pak vidimo da je država u deficitu i da se zadužuje ne kako bi se razvijala, već da bi uopšte funkcionisala. Ova činjenica ukazuje na neravnoteže zbog kojih će naša generacija kao i buduće plaćati ceh – ukoliko ostane status kvo. Pred novom vladom će,dakle,biti istorijski zadatak da pronađe formulu razvoja kojom će pokrenuti privredu, staviti u funkciju naš geografski položaj, smanjiti socijalne i regionalne nejednakostii podstaći građane da aktivno učestvuju u razvoju države.To će biti istinski test njenog uspeha, jer građani nisu spremni ništa manje da prihvate.
Situacija koja nas je snašla nije posledica fatalnosti ili nekog srpskog usuda, već je proizvod pogrešnih politika u prethodne dve i po decenije. Iz iskustva poslednje decenije,jasno je da se osnovna ograničenja za rast Srbije ne nalaze na strani tražnje, već na strani ponude. Politikanti su kroz podršku potrošnji povlađivali kratkoročnim apetitima građana i uvodili ih u začarani krug zaduživanja i siromaštva. Državnike ćemo pak prepoznati prema sposobnosti da se uhvate ukoštac sa pravim uzrocima stagnacije, među kojima su osnovni: loša infrastruktura, netransparentna ekonomska politika, neefikasno sudstvo, finansijska nedisciplina i visok nivo korupcije u državnom aparatu. Zato je neophodno da se na najvišem političkom nivou obrazuje tim stručnjaka koji će u naredna četiri meseca pripremiti nacionalni razvojni plan, sa ciljem da se otklone pomenuta ograničenja na strani tražnje, drugim rečima da se obezbede elementarni preduslovi za razvoj zemlje.
Imajući u vidu idealan geografski položaj Srbije za međunarodnu trgovinu i veliki potencijal za rast – u slučaju podizanja energetske efikasnosti, moderan razvojni plan iza koga bi stala država bio bi privlačan za mnogobrojne institucionalne i privatne investitore. Preduslov je priprema verodostojnih bilansa državne imovine i jasan mandat ministarstva ekonomije – koje se bavi strateškim razvojem, a ne zakonom o radu. Realizacija plana neće biti moguća bez nezavisnih jakih institucija u kojima nema mesta za stranačke pulene, poput revizorskog suda, zavoda za statistiku, razvojne banke i dr.
U Srbiji je krajem 19. i početkom 20. veka glavna težnja bila obezbeđivanje izlaza na Jadransko more i železničko povezivanje luka sa Beogradom – što je bio jedan od ciljeva još u balkanskim ratovima. Naši preci verovatno ne bi verovali kada bi čuli da danas vozovi idu sporije nego pre sto godina, a da je linija sa Solunom ukinuta. Ukoliko bi se samo deo energije koji se trošio za smišljanje fiktivnih ugovora u državnoj upravi usmeriona planiranje razvoja, buduće generacije bi nas pamtile i po nečemu dobrom.
Programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj
Nikola Jovanović
objavljeno: 02.04.2014.
.jpg)
