Izvor: Politika, 06.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pocerski Tadž Mahal
Crkva koju je, zbog velike ljubavi, sada pokojni Mirko Simić svojim snagama skoro završio nakon smrti supruge Slobodanke, propada i kruni se, pa njihova ćerka Dragica apeluje za pomoć
Loznica – Na brežuljku, pored puta Loznica–Tekeriš, u pocerskom selu Trbosilje, stoji nezavršena crkva koja čeka majstore poslednje četiri godine. Toliko je prošlo od kako nema Mirka Simića, meštanina koji je u znak ljubavi i poštovanja prema preminuloj supruzi Slobodanki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << počeo da gradi ovaj nesvakidašnji spomenik ljubavi. Pocerski Tadž Mahal. Pored crkve počivaju Mirko i Slobodanka, čiju grobnicu redovno obilazi njihova ćerka Dragica Petrović, koja bi volela da se ispuni očeva želja.
– Moja majka je umrla 1991, a dve godine kasnije otac je na ovom mestu, 200 metara od naše kuće, počeo da gradi crkvu. Nažalost i pored velike želje i truda nije uspeo da je završi i ona ovako stoji od njegove smrti 2004. godine. Nemam novca da je završim, a nikoga da mi pomogne. Greh je da ostane ovako, a od stajanja će propasti, već je cigla počela da se „šuga”, a unutra ima vlage – kaže Dragica dok nam pokazuje unutrašnjost građevine i kazuje neobičnu priču o njoj.
Mirko i Slobodanka zajedno su proveli četiri decenije. Na početku braka bili su siromašni, ali vredni. On je na gateru sekao drva po selima, a ona vodila kuću i gajila tri ćerke. Štedeli su, kupovali zemlju i stekli veliko imanje, a onda Slobodanka iznenada umire. Mirko, kome teško pada gubitak voljene žene, na seoskom groblju nije mogao da podigne nadgrobni spomenik kakav je želeo, pa je rešio da Slobodanku sahrani na ovom mestu pored puta, priča Dragica. Kada je počeo da kopa grobnicu, neko je zvao inspekciju koja prekida radove. Ipak, nije odustajao. Išao je kod nadležnih u Beograd, gde je posavetovan da pored grobnice kao zadužbinu podigne malu crkvu. Majku je na godišnjicu smrti preneo u grobnicu, a on je godinu kasnije počeo gradnju crkve. Temelji su osveštani i crkvu je gradio narednih 10 godina. Preživeo je, 1997, tešku saobraćajnu nesreću, a posle izlaska iz bolnice sedeo je na traktoru i nadzirao radove. Posledice nesreće usporile su gradnju, a Mirko 2003. pada u postelju.
– Želeo je da završi crkvu, ali ga je poslednjih godinu i po dana života u tome sprečavala bolest. Umro je u januaru 2004, dan pošto je od jednog monaha sa Kosova i Metohije dobio obećanje da će crkva biti završena i pretvorena u manastir. Nažalost ona osta nezavršena – zaključuje Dragica. Dodaje da je Mirko u izgradnju crkve uložio oko 100.000 nemačkih maraka, a pomogli su i prijatelji kroz rad i manje donacije.
Prema njenim rečima, potrebno je krov pokriti bakrom, uraditi deo stolarije, oluke, pod, kako bi se crkva osposobila za bogosluženje. Dragica kaže da je crkva sa placem od 12 ari, posle Mirkove smrti data parohiji da je završi i smatra da bi selo trebalo više da se angažuje. Trbosilje i susedna Milinanemaju crkvu, pa meštani na bogosluženje idu u Joševu ili Tekeriš, dok im u selu stoji nezavršena bogomolja. Dragica se nada da će neko pomoći da se započeta zadužbina završi i da ovde bude manastir. Do tada, crkva u Trbosilju, spomenik velike ljubavi, propada naočigled sela i parohije.
Saša Trifunović
[objavljeno: 07/04/2008]
