Izvor: Blic, 01.Jun.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobediše nas loši momci i loši đaci
„Sunovrat morala i njegovo izvrgavanje ruglu je tragedija ovog vremena“, rekao je Nebojša Glogovac, poznati glumac koji je i od publike i od kritike ozbiljno „optužen“ da je maestralan „majstor svog zanata“ bilo da je na pozorišnoj sceni ili na malim i velikim ekranima. Nebojša Glogovac
Ljubitelji teatra ga odnedavno, tačnije od 8. maja, mogu videti u najnovijoj ulozi, u predstavi „Sablja dimiskija" Aleksandra Popovića na sceni Ustanove kulture „Vuk >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Karadžić". A ubrzo, tačnije 9. juna, sledi i premijera Ovidijevih „Metamorfoza" u režiji Aleksandra Popovskog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu sa Nebojšom Glogovcem u jednoj od glavnih uloga. U razgovoru za „Blic" popularni glumac govori o svojim novim ulogama, pomenutim predstavama, dominaciji potrošačke ideologije, manipulaciji, odsustvu emocija...
„Sablja dimiskija" Aleksandra Popovića u režiji Gorana Šušljika praćena je gromkim aplauzima, smehom, pohvalnim komentarima, premijerno je izvedena 8. maja na sceni UK „Vuk Karadžić" (Beograd), Glogovac je iznova „optužen" da je vrsno uradio ulogu, a još u toku rada na toj predstavi napominjao da i realnošću i predstavom dominiraju zapravo isti likovi, odnosno karakteri. Radnja predstave, kako je pisac odredio, odvija se u nekoj kafani u Srbiji posle nekog od ratova, a govoreći o liku koji tumači Rođi i drugim likovima Nebojša Glogovac kaže:
„Rođica, kako ga zovu, odnosno gazda je tip našeg tradicionalnog domaćina, tačnije onih koji se takvima bučno predstavljaju. Dakle, tradicionalista, ali koji se ne libi da drži kurve za koje govori da su mu ćerke, a u stvari na njima zarađuje, da se bavi mutnim poslovima kao što je dranje psećih koža koje prodaje kao jareće, da na kartama stiče imovinu... Uz sve to, naravno, krsti se svako malo, puna mu usta zakletvi i gromoglasnog pozivanja na čast i moral. Zapravo, njegova orijentacija je profit i da se dobro prođe na izborima koji slede sutra.
I drugi likovi, iako je reč o drugačijim tipovima, imaju isti cilj. Nikola Đuričko igra lik koji se zove prijatelj Rada, pravnik koji je bio sudija pa, što bi se reklo 'zglajzao’, stalno priča o tome da je bivao po svetu, video škole, prozapadno orijentisan, ali ne libi se da laže ni da se, žargonski rečeno, grebe... Lik koji igra Marinko Madžgalj je, današnjim jezikom govoreći, menadžer. On je uz svaku vlast i bez problema se prebacuje s jedne na drugu stranu. Njih trojica menjaju mesta jedan s drugim dobijajući i gubeći na kartama neke svoje položaje i budućnost. Sve je do bola prepoznatljivo...
U tekstu piše da se dešava posle jednog od mnogih ratova u Srbiji...
- Vreme radnje je neodređeno, a u tekstu lepo piše da se dešava, zapravo, oduvek i zauvek. Upravo je žarišna tačka problema u toj nekoj našoj raspodeli uloga, slikovito prikazanih u ovoj predstavi, a koja se suštinski ogleda i u tom nekom paradoksalnom, manijakalno depresivnom ponašanju kao i činjenici da nam, s jedne strane, takvi tipovi, karakteri kroje budućnost i prekrajaju prošlost i, s druge strane, da mi to dozvoljavamo. Jesmo mi, što bi Andrić rekao, digli kuću nasred puta te nas ubi promaja na raskrsnici, ali fascinantno je da samo takvi tipovi uspeše da se snađu, opstanu i nametnu. Manijakalno depresivno. I taman kad nešto krene, brže-bolje stiže vrtoglavi i često krvavi preokret. Stalno se nešto opredeljujemo pa onda to menjamo, a nema vladara da je valjao, a da nije bio skraćen za glavu. Možda zvuči kao teorija zavere ili kao opšte mesto, ali je praksa.
Neretko se može čuti kako je manipulacija ljudima jedno od ključnih obeležja ovog vremena...
- Recimo, prateći medije lepo vidiš da te otvoreno prave budalom i onda imaš demokratski izbor; da se iznerviraš ili da se nasmeješ. Nezdrava nam klima. S jedne strane, ta potrošačka ideologija se pretvara i nas pretvara u pravo čudovište. Stvaranje lažnih potreba, njihovo izazivanje a onda zadovoljavanje istih stvara neku vrstu fiktivnog tela, nečega što ne postoji a razvija veliku glad... Guši diktat i teror kapitala, odnosno reklama, menadžmenta, pijarstva, brendmenadžerstva... tih sumanutih pojava, čudnih zanimanja koja vrte iz šupljeg u prazno, a postali su ko bogovi. Strašno su važni i sve kao mora preko njih, a da ih čovek pita šta stvarno znaju i umeju, čemu služe, teško da bi dobio logičan i smislen odgovor. S druge strane, imamo taj opšti trend licemerja kao potpuno legitimnog. Ne znam da li je to licemerje, ili šta je, jer čini mi se da je licemerje blaga reč. Govorim o tom ponašanju političara i moćnika koji varaju otvoreno, vidljivo, pred svima bez ikakvog zazora, varaju vređajući elementarnu ljudsku inteligenciju, varaju bez sramote i stida. U stvari, sramota i stid, kao jedan od ključnih delova neke moralne vertikale, više ne postoje. To je ozbiljna tragedija današnjeg vremena. Ljudima su natovarene gomile obaveza da ne bi mislili o tome. I pogibosmo da otplatimo kredite, koji se nekako čudno uvećavaju, ne bi li ostali na nuli, i gledamo kako na naše oči loši momci i loši đaci postadoše i bog i batina a u toj jurnjavi i muci emocija ne stiže ni da se razvije ni da traje, komunikacije među ljudima su površne, brzina suluda... Valjalo bi stati i reći - dosta.
Emocije, tačnije ljubav, jeste tema kojom se bavi predstava „Metamorfoze" Ovidija koju u Jugoslovenskom dramskom režira Aleksandar Popovski, čija je premijera ubrzo, a u kojoj igrate jednu od glavnih uloga...
- Reditelj Aleksandar Popovski je iz Ovidijevih „Metamorfoza" odabrao mitove o ljubavi, tačnije o uslovno rečeno zabranjenim ljubavima, ali koje su arhetipski u čoveku i od kojih se nikako nećemo odmaći tako što ćemo ih zabraniti. Možda se bavljenje emocijama tretira kao utopija, ali ja mislim da je to, kao i emocije same, ono što nam jako nedostaje, što smo gotovo zaboravili... Nedavno sam čitao u nekim novinama kako je u ljubavi, odnosno u zavođenju, da bi stekao nečiju pažnju jako važno ignorisati ga. Ruku na srce, ta taktika nije nepoznata od vajkada, ali joj se znalo mesto, situacija, uzrast, mera... ali danas su hladnoća i otklon od emocija užasno moderni i ultrapoželjni. Kad to pomešaš sa čudovišnom glađu za večnom mladošću, pre svega kada je fizikus u pitanju, dobiješ mejnstrim savremene emotivne komunikacije, ako se to tako uopšte može nazvati, koji je infantilan i vodi u destrukciju i/ili u autodestrukciju.
Po mnogima jedno od ključnih pitanja današnjice jeste i gde je granica između, nužno legitimne, borbe za egzistenciju i onoga što je pad ispod crte morala...
- S jedne strane, to je komplikovano pitanje jer su stvari užasno pomerene i izmešane. Ne možeš se vraćati unazad, a morali bismo da se vratimo, makar da sagledamo uzročno-posledičnu relaciju između koliko toliko kvalitetnog života, s jedne, i moralnog kodeksa, s druge strane, a to se teško, jako teško radi... Ali, postoji jedno relativno jednostavno rešenje ili, ako hoćete, pravilo koje je, rekao bih, svevremeno i koje ja svojoj deci govorim i nastojim da im prenesem. Prosto - nemoj da činiš drugima ono što ne želiš da drugi učine tebi.
