Izvor: Blic, 14.Jun.2010, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobedila bolest upornim radom
Odžaci - Paraliza koju je preležala u drugoj godini Dragici Gogoljak Petrović (52) iz Odžaka oduzela je obe noge. Od detinjstva naviknuta na razne prepreke naučila je da ih savladava i da se nikada ne preda. Jedva su je primili u osnovnu školu, bila je vukovac, završila studije, udala se, bila šampion u streljaštvu, njena ćerka Katarina je lepa i pametna devojka i takođe odličan učenik i student... Dragica je velika podrška i rame za plakanje celoj familiji. Za nju rođaci kažu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da nikada ne bi pomislili da je invalid, da nema štake.
- Moj tata Vitomir bio je limar, a mama Srbijanka domaćica, vredni i energični ljudi, i nikada me nisu odvajali od starijih sestara, sve sam radila kao i one, pomagala u kući, u bašti... Moji roditelji su još 1964. godine sakupili novac i zbog mene kupili televizor. Odrasla sam uz „Školski program", naučila sam da čitam, pišem, računam. Kasnije sam radila domaće zadatke starijim sestrama iako još nisam pošla u školu - priča Dragica.
Kad je mama odvela u prvi razred i unela u učionicu, učiteljica nije htela da je primi, smatrala je da treba da ide u neku specijalnu školu. Majka je bila uporna i Dragica je ostala sa ostalom decom. Sledećih četiri godine mama je svoje dete donosila u školu, a od četvrtog razreda do završetka gimnazije vozila je na biciklu koji su Petrovići kupili na kredit. Isplatilo joj se jer je Dragica sve razrede do mature u gimnaziji završila kao najbolja u razredu.
- Traženje posla posle diplome na organizaciji rada je posebna priča. Meni su u fabrikama otvoreno govorili da neće da me prime zato što sam invalid. U službi zapošljavanja uspela sam da upadnem kao zamena za žene na porodiljskom, a posle četiri godine na određeno, videli su ko sam i kako radim, tako da su me primili me za stalno - priča ova energična žena.
Na poziv svojih prijatelja jednom je došla na streljanu gde je običaj bio da najslabiji plaća pića. Narednih godina njeni drugari „okrenuli" su mnogo tura jer je Dragica postala šampion u streljaštvu, a 2000. godine spremila je kofere i za paraolimpijadu u Sidneju, ali su je ostavili u poslednjem trenutku jer nije bilo dovoljno novca za paraolimpijce.
Dragica kuva, mesi, slavi oba Božića i Uskrsa, radi u bašti i malom plasteniku, vozi ćerku posle provedenog vikenda u Novi Sad, sa mužem Šandorom pravila je kuću, peče čak i rakiju, kaže kroz smeh Dragica. „Nikada se ne prepustiti, svako mora da se bori i svako mora stalno da uči", govori ova sjajna žena kojoj je neostvarena želja da leti avionom.
Položila i vožnju
Posle završene Gimnazije položila je vozački ispit, a pre toga takođe je morala da dokaže da ona sa svojim invaliditetom može da vozi. Od lične ušteđevine kupila je „juga" koji je institut Mašinskog fakulteta u Novom Sadu prilagodio njenim sposobnostima sa ručnom polugom za kvačilo. Kaže da taj automobil vozi i danas, posle 25 godina, i da joj je on mnogo olakšao život.
