Izvor: Nezavisne Novine, 05.Jun.2017, 19:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Po ko­ru hlje­ba u tu­đi­nu

Tvrdi­ti ka­ko nam je do­bro, a da sa­mo to­ga ni­smo svje­sni je neo­zbi­ljno i ne­od­go­vor­no i da­le­ko od na­še stvar­nos­ti. Da­le­ko od one stvar­nos­ti gdje su ja­vne ku­hi­nje pu­ne, gdje ra­tni voj­ni in­va­li­di pro­kli­nju ono­ga ko ih po­sla na front, gdje je ve­ća gu­žva is­pred kon­tej­ne­ra ne­go po­zo­ri­šta.

Iz BiH vi­še ne odla­ze sa­mo mla­di obra­zo­va­ni lju­di, već ci­je­le po­ro­di­ce bez ob­zi­ra >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << na na­ci­onal­nost. Do­vo­ljno je sa­mo po­gle­da­ti sli­ke is­pred nje­ma­čke am­ba­sa­de u Sa­ra­je­vu ili slo­ve­na­čkog kon­zu­la­ta u Ba­nja­lu­ci i naj­ne­upu­će­ni­jem će sve bi­ti ja­sno. Pro­la­ze­ći ju­če kraj ovog dru­gog pri­mije­tio sam ne­što po­se­bno tu­žno. Ka­ko se bli­ži­lo de­vet sa­ti i po­če­tak ra­dnog vre­me­na sve je vi­še na­ro­da pris­ti­za­lo. Slu­žbe­ni­ci su na­re­di­li svim pris­ti­glim da se po­re­da­ju u dvi­je ko­lo­ne po tro­je, što su oni i ura­di­li. Mla­di, sta­ri, gra­đa­ni, se­lja­ci... svi su s tu­žnim li­ci­ma po­slu­ša­li ko­man­du. Obo­re­nih gla­va i is­crplje­nog li­ca, s ne­iz­vje­snoš­ću u oči­ma če­ka­li su svoj red, njih pre­ko 50. Me­đu nji­ma i je­dna go­spo­đa od svo­jih 59 go­di­na, je­dna tru­dni­ca, maj­ka sa dje­te­tom u na­ru­čju i mla­di još ne­vjen­ča­ni par. No­vi­nar­ski zna­ti­že­ljan pri­šao sam go­spo­đi u go­di­na­ma  i za­po­čeo raz­go­vor. Po­sli­je uvo­dnog upo­zna­va­nja, pos­ta­vio sam joj pi­ta­nje ma­lo i kroz ša­lu: "Pa je l' i vi u tim go­di­na­ma ide­te trbu­hom za kru­hom?" Do­bi­je­ni od­go­vor mi i sa­d od­zva­nja u gla­vi.

"Šta ću, si­ne, mo­ram, ni­sam vi­še za na­dni­ce, do pen­zi­je imam još, dje­ca ne­ma­ju po­sla, a ro­đa­ka mi na­šla u Lju­blja­ni da čis­tim ne­ki bi­ro!"

Ta­da sam i ja po­gnuo gla­vu, kur­toa­zno zas­tao, po­že­lio sre­ću i oti­šao.

Na­kon to­ga ni­sam znao šta je tu­žni­je, to što svo­ju ze­mlju i grad na­pu­šta­ju i mla­di, sta­ri i či­ta­ve po­ro­di­ce. Što su ih otje­ra­la uni­šte­na pre­du­ze­ća u ko­ji­ma su os­ta­vi­li mla­dost, par­tij­sko za­poš­lja­va­nje, ne­po­ti­zam, ba­ha­te gaz­de i "šte­lom" pos­tav­lje­ni še­fo­vi ili što odla­ze, a ni sa­mi ne zna­ju šta ih ta­mo če­ka.

Da li od Srbi­na, Boš­nja­ka i Hrva­ta ko­ji ih is­ko­ri­šta­va, idu kod gaz­de Slo­ven­ca ko­ji će ih mo­žda tre­ti­ra­ti kao ro­bo­ve, ko­ji će ih tje­ra­ti da vo­ze ka­mi­on po 15 sa­ti bez sta­ja­nja? Ili kod gaz­de Šva­be ko­ji će is­ko­ris­ti­ti sav očaj iz ko­jeg do­la­zi bh. gra­đa­nin pa će is­tog na­to­va­ri­ti ce­men­tom sve dok mu le­đa je­dan dan ne pu­knu? Ni­ti os­ta­ja­ti ni­ti ići, ni­ti mri­je­ti ni­ti ži­vje­ti.

Nastavak na Nezavisne Novine...