Izvor: Politika, 06.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plodno vreme
"Pomozi mi jer odbijam da razumem
smisao odvajanja
onih koje volim
od onih koje volim."
(Iz knjige "Kinovar")
POEZIJA
I najnovija pesnička knjiga "Kinovar" ("Narodna knjiga", 2007) potvrđuje da ne preterujemo kada kažemo da je Marija Šimoković živi klasik srpske poezije, odnosno književnosti. U pitanju je činjenica koju smo ne samo voljni, već i dužni da pomenemo. Po nekom zaista čudnom pravilu najlošije smo obavešteni o onima koji uistinu vrede. Stoga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije na odmet podsetiti na neke od naslova njenih ranijih knjiga pesama - "Iščekujući Jonu", "Ne boj se, tu sam", "Majstor žudnje", "Nebeski bicikl", "Poljubac Gustava Klimta", a ima ih još, te na proznu knjigu "Scenografija za vetar", a i njih ima još. Ono što povezuje sva ova štiva jeste ključna supstanca književnosti po kojoj se pravi pisac razlikuje od nedorečenih i nedovoljno razvijenih talenata, onih što sinu jednom ili dvema knjigama i potom stanu, zgasnu.
Kada govorimo o delu, onda zapravo govorimo o idejnosti koja je neophodni temelj bilo koje umetničke tvorevine. Kao i u prethodnim, tako i u ovoj knjizi, Marija posvećenički razvija idejni, osnovni sloj teksta, ugrađuje ga u do sada već superiorno promišljanje poetike ljubavi (Agape), da bi iz tog polazišta - centra - pažljivo istraživala one kontemplativne izazove koji su neosporno utemeljeni u iskustvu doživljajnog, pa tako i saznajnog. Ispisivanje takozvane "knjige života" jeste na prvom mestu neimarstvo ideja, filozofski talenat i znanje koji su gotovo po pravilu bliski ili spojeni sa umećem pevanja, bez obzira na književni žanr.
Najnovija knjiga pesama Marije Šimoković "Kinovar" naslovljena je po ključnoj boji univerzalne alhemije, odnosno stvaralaštva koje, u ovom slučaju, s punim pravom ne preza od otkrivene želje da objedini sve postojeće. Kinovar, ili cinober, jeste glavni element alhemičarskog bavljenja dovršavanjem stvarnosti, a čime drugim osim umetnošću - znalački spravljenom smesom taloga znanja, iskustva, mudrosti, osetljivosti na sve postojeće, te trajne predanosti religiji ljubavi. Crveno je boja besmrtnosti, boja umeća nastavljanja. Ono je naš pogled u sunce, ali i sunčev zrak koji se odražava u vodi - boja spoja, neraskidive sprege.
U pesničkom svetu Marije Šimoković alhemičar je majstor slike, zvuka i reči, darivan veštinom sažimanja i posvećen očuvanju celovitosti bivanja. Tamo gde se drugima priviđaju zabrani i ograde, alhemičar vidi prozor, vrata, ili pak ne vidi nikakvu granicu. On je paradigma slobode, zauzdan tek upućenošću u materiju i slutnjom. Jedan od alhemičara u "Kinovaru" svakako je lugar/otac koji donosi smokvinu mladicu sa Krita, iz priobalja, gde je nastao i živi minojski mit, u kontinentalnu pučinu ravnice, polaže je u tu zemlju za koju je siguran da će se smokva u njoj primiti. Kako zna da je kritsko tlo lavirinta prenosivo? Tako što putujući sopstvenim iskustvom uviđa da je lavirint u svakome od nas, te da je Arijadna zbirno ime bića koja povlače svako svoje niti kroz tajnu emocija i proživljenog.
Kinovar ima moć da jarkom bojom označi mitsko vreme u današnjem danu i obratno, da znano i još nepoznato, ono naizgled razdvojeno, pomiri poetikom sunca. "Sve što živi citat je energije", kaže Marija, "a lepota je u predavanju onome što nas citira". Pesnikinja odvažno veruje i ponire u tu jednost, u njoj lagano namotavajući klupko obilja, ne obazirući se na "doba periferije" u kojem živi i koje uglavnom slavi poete - sakupljače usputnih zanimljivosti. Najjača energija je, zna se, ljubavna. Melodija koja opstaje jeste melodija čežnje, vapaja za spoznajom o nastavku onoga što je naizgled prekinuto. Stoga ne možemo da pogrešimo ako bilo koju njenu pesmu doživimo kao ljubavnu.
Dug je put do lepote mudrosti, a Marija Šimoković ga u ovoj knjizi oslikava preciznim spojevima lavirinta i spirale, horizontalom pripovesti i vertikalom dubine razumevanja. Stotinu pesničkih iskaza povezanih u knjigu "Kinovar" možemo čitati kao ep. "Plodno vreme boje kinovara" jeste jedinjenje sačinjeno od nekoliko prepoznatljivih mitova i junaka. Marija vešto transponuje predanje o dvema Dedalovim tvorevinama - o kritskom lavirintu i Ikarovim krilima kao mogućnostima lutanja i iznalaženja u "kontinentalnom predelu svesti", odnosno uzleta i pada u zoni žudnje za razumevanjem. U ironijskoj analogiji sa klasičnim epom, junaci njenog ličnog mita o Palićkom jezeru - životni sagovornici - slikar Tikalo i lugar, zapravo otac, onaj koji ispisuje mapu vode - uspevaju da pobede privid fragmentarnosti vremena sadašnjeg. Vodoravna priroda ljudske sudbine, taj lavirint u svakome od nas, presečena vertikalom dubine poimanja, daje oblik krsta.
Marija Šimoković je retko uspešan majstor kompozicije obilja, strateg iznalaženja ravnoteže između misaonosti, koja ima nepromenjenu snagu bujice, i lepote samog pevanja u kojoj svako može da uživa kao dete opčinjeno bojom plamena. Kako god čitali ovih stotinu pevanja - u nizu, prateći "mitologiju nastalu iz igre", ili nasumice otvarajući knjigu, obeležavajući pojedine stihove koji uistinu postoje kao pesma za sebe - nema bojazni da ćemo zalutati van Marijine mreže kružnica, njene čvrsto koncipirane geometrije koja "povezuje slomljene slabine vremena". Ne samo najnovija knjiga "Kinovar", već i sve one koje prethode dovode tumača u naizgled novu, a zapravo sasvim prirodnu poziciju: nemoguće je raščlaniti ukupnost motiva Marijinog tkanja, niti spisateljica pred nas postavlja takav zahtev, ali je isto tako nemoguće odoleti poniranju u njen čistom ljubavlju oslikan svet koji se već u prvom čitanju nudi kao oduvek znan, naš.
[objavljeno: ]
