Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plivanje ka sreći
U Centru za fizičku kulturu „Vračar” od septembra prošle godine autistična i deca iz Doma „Moša Pijade” uče da plivaju u bazenu, ali i kroz život
Svi su ljudi rođeni jednaki.
Svako dete ima pravo na radost.
Reči koje su veoma česte, reči čiji se smisao najčešće ne razume. U skladu sa njima žive samo oni najhrabriji. Oni najširih pogleda. Oni čiji vid nije prekrila koprena malograđanskog straha pred nepoznatim, neuobičajenim. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Baš takvi su ljudi iz Kluba umetničkog i sinhronog plivanja „Vračar” koji su rešili da autističnoj i deci iz Doma za nezbrinutu decu „Moša Pijade”, otkriju jedan novi svet u kojem plivanje nije sportska disciplina, a trening nije obaveza, već igra mašte. Svet u kojem imaju jednako pravo na radost.
Nada Kovačević, predsednica kluba, objasnila je odakle ideja za tako nešto.
– Klub za sinhrono i umetničko plivanje „Vračar” postoji već 15 godina i sve vreme se bori za opstanak, jer u ovoj zemlji takvi sportovi ne mogu da privuku pažnju države i donatora. S obzirom na to da sinhrono plivanje nazivaju „marginalnim sportom”, roditelji i treneri su predložili da napravimo projekat za više „marginalnih grupa” – „Jednake mogućnosti u sportu” koji bi omogućio časove i treninge plivanja deci bez roditeljskog staranja, autističnoj deci i majkama dece koja treniraju. Tako je nastala i nevladina organizacija „Novi dan” – rekla je Kovačevićeva.
Priča je počela u junu 2007. godine. Cilj je bio da se kroz sport uključe u zajednicu deca ometena u razvoju i deca bez roditeljskog staranja. U atmosferi koja je za njih nova, a drugarska, prijatna i prijateljska. Uporedo sa tim, trebalo je skrenuti pažnju društva na ovu decu, na to da su ona tu, pored nas, sa nama.
Kroz hodnike, sale i bazene, gde su ljudi navikli da viđaju sportiste, atletski građene i vešte, koračali su neki novi klinci, podjednako željni rekreacije, igre, radosti. Krupnim koracima, ka rušenju predrasuda.
Ujedno, trebalo je pokazati da vrhunski sport nije izgubio ljudski lik. Da nije sve postalo reklama, borba za sponzore i prepuna gledališta. Jer vrhunski, zapravo najveći sportski uspeh je kad svako da sve od sebe i ostvari svoj maksimum, ma kakav on bio.
– Projekat je postigao veći uspeh nego što smo očekivali. Deca i roditelji su uživali, ali je i okolina postala osetljivija po pitanju prava „marginalnih grupa”. U početku su kolege sa bazena govorile da je „specijalnoj deci mesto u specijalnim ustanovama”. To se brzo promenilo, a već mesec dana u projektu učestvuje i jedan od trenera sportskog centra. Takođe, direktor ustanove je omogućio da nekoliko dečaka i devojčica iz doma, koji uspešno završe školu plivanja u okviru našeg projekta, besplatno treniraju neki od vodenih sportova u centru – ponosna je Kovačevićeva na uspeh sa posebnom decom.
Veoma je značajno što je projekat dao odlične rezultate, a počeo je kao mala lokalna inicijativa. Roditelji su, umesto da „kukaju” kako klub čiji je Kovačevićeva predsednik nema para, rešili da preduzmu nešto korisno za sebe, klub, ali i društvo.
– Treba videti kako se začetnice projekta, majke devojčica koje treniraju sinhrono plivanje, osećaju dobro. Vide da su deo nečeg značajnog i plemenitog. Čak ih i njihova deca drugačije gledaju. Da ne govorimo koliko je projekat značio majkama autistične dece. Za njih je to izlazak iz začaranog kruga kuća – škola – logoped. Majke autistične dece su, ponekad, u težoj psihičkoj i fizičkoj situaciji nego sama deca – rekla je Nada Kovačević.
Ovde se ne štedi osmeh, bilo da ga poklanja roditelj, brat, drug, instruktor ili nepoznati prolaznik, on je najpotrebniji deci iz Doma „Moša Pijade”. Takođe, osmeh i pogled pun prijateljstva su i najjasnija poruka koju će razumeti i ceniti autistično dete i njegovi roditelji.
--------------------------------------------------------------------------
Prvo škola, onda bazen
Autistični dečak koji gotovo uopšte ne govori je, sedeći za postavljenom trpezom, rekao majci: „Danas u školu, a sutra na bazen”.
Žena se zamalo srušila. Iako je cilj projekta bio prosto uključivanje dece u normalne društvene tokove (inkluzija), bez želje za terapeutskim efektima, pokazalo se da baš u slučajevima kad je socijalizacija otežana, ovakvi projekti daju rezultate.
Borko Pavićević
[objavljeno: 19/01/2008.]
.jpg)
