Izvor: Blic, 31.Jan.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ples bez vukova
Wiesbadenski trotoari pravo su zadovoljstvo za pešake, posebno kad padne sneg. Giljam onomad gradom i eto meni radosti! Sa obe noge upadoh u rupu ispod snega i umalo ne slomih vrat. Prekrstih se i krenuh dalje. Najednom, poleteh na klizavom trotoaru, kao da sam na sličugama.
Čuvaaaaj, povikah ljudima oko sebe, u želji da ih ne dokačim. I čim to izgovorih - zakucah se u neki raspadnuti kontejner. Pogledah razbacano đubre, razgrnuh nekoliko poluotvorenih kesa i lagano se pridigoh, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne bih li nastavila put. Idem glavnom Wiesbadenskom ulicom, al’ više igram no što hodam.
Raširim ruke, ne bih li lakše balansirala i svako malo izvedem poneku piruetu, ali se na kraju plesa spretno dočekam na noge. Zadovoljna što sam izbegla sve zamke većih padova, krenem hrabro dalje. Na blagoj nizbrdici, proklizaše mi čizme i ja, kud ću, šta ću - pravo u banderu. Mrdnem jednom rukom, mrdnem drugom, mrdnem i nogama i zaključim da sam spremna za nove poduhvate, sve u cilju da stignem kući. Još čestito nisam sredila impresiju od prethodnog pada, kad obe moje noge poleteše uvis, a ja sa sve torbom i kesom u ruci, zaplivah kroz vazduh i tresnuh o zemlju.
Razbežaše se stvari oko mene, a ja ležeći kao proštac, ugledah zblanuto lice nekog momka iznad moje glave. Je l’ vam treba pomoć, pita me? Ma, ne treba, samo vam se čini, procedih kroz zube i pustih ga da prođe. Odležah na ledu dobrih pola sata da malo dođem sebi. Najzad, polućopava i izubijana, stigoh kući, da čujem vesti, kako su Wiesbadenske stručne službe - dobro obavile posao i očistile grad. Jesu, naravno, ali ne od snega, nego od pešaka.
