Izvor: Politika, 24.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plavi pocrveneli
Da li ćemo poplaveti od muke dok naši "crveni" budu igrali još jedan istorijski ciklus kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, kao što smo crveneli od besa posle debakla "plavih" na nedavno završenom Svetskom prvenstvu? Kako su "plavi" postali "crveni" tokom višedecenijske istorijske, političke, društvene, sportske i dizajnerske transformacije, u zemlji u kojoj je fudbal uvek bio više od igre? – Uvek smo sa vama, "plavi", napred "crveni"! Možda će Srbi, jugonostalgičari i pripadnici ostalih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << međuetničkih zajednica pevati ovaj refren, kako bi konačno postigli navijački konsenzus na tribinama, dok naši "crveni" momci biju ljute bitke protiv Azerbejdžana, Jermenije i ostalih fudbalskih velesila. Posle himne, zastave i grba, promenjena je i boja dresova reprezentacije Srbije. Reakcije radnih ljudi i građana bile su gromoglasne. Novi dresovi u bojama nacionalne zastave izazvali su salve oduševljenja onih koji su smatrali da će konačno iz sve snage moći da navijaju: "Srbija, Srbija...". Bez zebnje da se tu negde sakrila i – Jugoslavija.
Patriotski pesnici na tribinama, koji su ovacijama ispratili odlazak "plavih" u istoriju, već smišljaju nove stihove koje bi trebalo da Stankoviću i drugovima ubrizgaju dodatne doze adrenalina, u skladu sa novim dobom. Da li će "beli orlovi" postati crveni? Kako će "grobari" prihvatiti za njih mrsku boju? Šaljivdžije su konstatovale da će s mirom u duši, bez šansi da "plavci" potegnu policijske pendreke na njih, bezbrižno vikati: "Bando crvena!".
Pragmatičari su uočili da selektor Klemente može biti zadovoljan. Vodiće Srbe u bojama Španije. I pripadnici nove, tajkunske klase pomiriće u ložama bezgraničnu ljubav prema novcu i naciji: broj na dresu ispisan je tipom slova koji se koristi na novčanicama Narodne banke Srbije. Pravila "Najkija".
Crvene majice, plavi šorts, bele čarape. Tri boje – Srbija! Prvi put, doduše pod specifičnim i sumnjivim okolnostima, koje su još predmet istraživanja, reprezentacija Kraljevine Srbije odigrala je meč u Zagrebu, 1911. godine. Naime, grupa mlađih fudbalera iz Beograda je u Zagrebu od Haška za dva dana pretrpela dva poraza: 0:8 i 0:6. Zagrebački mediji su pisali: "Burnim pljeskom je pozdravljena momčad iz Beograda, ali nisu pokazali puno, jer su bili umorni od puta", piše u monografiji Fudbalskog saveza Srbije "110 godina fudbala u Srbiji", autora Mihaila Todića.
Beogradska štampa se ljutito saglasila da je "... nekoliko ćosavih mladića dobilo gromopucatelne batine...". To što su odbegli beogradski avanturisti igrali neformalni meč u belim dresovima ništa ne znači. Tada se ionako igralo u štirkanim košuljama, koje su uglavnom bile bele.
Prvu zvaničnu utakmicu reprezentacija Jugoslavije je odigrala na Olimpijskim igrama 1920. godine protiv Čehoslovačke, gde je takođe dobila gromopucatelne batine: izgubila je sa 7:0. U timu je tada bio samo jedan Srbin, Jovan Ružić, poznatiji kao čika Jova. Već na čuvenom svetskom prvenstvu 1930. godine u Montevideu reprezentaciju Jugoslavije činili su mahom Srbi. Igrali su u plavim i belim dresovima i odazivali se na "beli orlovi".
Reč "plavi" asocijacija je na SFRJ. Na Šekularca koga su slavili kao Boga, na Džajića koji Bertija Fogsta uverava da je gravitacija prestala da postoji, na Miloša Milutinovića koji kao duh prolazi kroz bekove, na Josipa Katalinskog, koji nas odvodi u Nemačku 1974. godine, na Zlatka Vujovića, koji ne može da pogodi soliter sa pet metara, na Safeta Sušića, koga ne ruši ni bataljon italijanskih halfova, na Ivicu Osima, koji ne menja požutelog Refika Šabanadžovića, u prvom poluvremenu nezaboravne utakmice Argentina-Jugoslavija, na Svetskom prvenstvu u fudbalu, uoči raspada zemlje rođene u Jajcu.
Šabanadžović je drugi put srušio Maradonu i dobio crveni karton. SFRJ je, s igračem manje, izgubila od Argentine na penale. To je bio kraj druge Jugoslavije i početak kraja "plavih", iako smo tokom nastavka epopeje pod oznakama SRJ i SCG zadržali istu boju.
Zato, "crveni", svi u napad. Prvog stranca smo već dobili na klupi, što je sasvim u skladu sa sveopštim opredeljenjem ka evropskim integracijama. Ali, ako se učine dodatni napori, pa uz stratega Klementea uspemo da ubedimo Stivena Džerarda da je njegov otac emigrant iz okoline Lajkovca, ako obavestimo Tijeri Anrija da su u Mirijevu pronađene njegove davno izgubljene tetke, uz već obelodanjenu vest da je Dijego Armando Maradona zapravo gaučos sa Mokre gore, koji upravo vodi malog Mesija u bioskop da odgleda "Sjećaš li se Doli Bel", tada bi jedan od najvećih nacionalnih snova postao ostvarljiv. Kada bi se popunila pusta leva strana naše odbrane, na koju može da sleti džambo džet, uz uslov da doktor Stojković u svojoj laboratoriji konačno stvori i centralnog veznog, koji treba da preda poslednji pas za gol – a na čije rođenje čekamo još od kada je Piksi otputovao na Daleki istok – Svetski kup ne bi bio tako nedostižan.
Tada bi fudbaleri konačno mogli da se približe slavnim kolegama, košarkašima, odbojkašima i rukometašima, oko čijih dresova nikada nije bilo nedoumica, čak i kada im ne ide uvek najbolje. Njihova boja je – zlatna.
[objavljeno: ]
