Izvor: Politika, 07.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plava seljačka krv
Doajena srpske narodne muzike Miroslava Ilića u ponedeljak čeka jubilarni koncert u rasprodatoj Areni. Zajedno sa brojnim gostima i vernom publikom on će proslaviti 35 godina profesionalnog rada i 57. rođendan. Pošto je šest godina svakog 10. decembra održavao rođendanske koncerte u "Sava centru", proslavljeni pevač je odlučio da za jubilej publici ponudi nešto više. Nastupom u Areni, on je postao prvi izvođač narodne muzike koji će držati koncert u najvećem zatvorenom prostoru namenjenom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i muzičkim dešavanjima u zemlji.
Vidno raspoložen za razgovor, Miroslav kaže da je sve spremno za koncert koji počinje u 20 časova, a zatim se osvrće na ljude koji su ostavili neizbrisiv trag u njegovoj karijeri:
– Moram da spomenem mog učitelja, čika Obrena Pjevovića, koji me je naučio da izgradim odnos prema nečemu svom, što je nešto čega se uz povremene ekscese do danas držim. Zatim Dragana Aleksandrića, koji je u raznim ulogama stvorio pesme koje čine osamdeset odsto mog koncertnog repertoara i, naravno, Raku Đokića sa kojim sam došao do samog vrha. Potom smo nas dvojica pružili ruku Lepoj Breni. Nama, kao fenomenom, bavili su se kulturolozi i sociolozi čije zidove krase diplome sa Sorbone, Kembridža... Oni su nas tretirali kao uzrok iako smo mi bili posledica. A krivica za opšte nepostojanje elementarne kulture bila je upravo njihova. Kada dečko pređe drsko i bezobrazno ulicu na crveno, on to sigurno ne čini zato što sluša narodnjake, pa čak i one loše, već je ta greška nastala pre.
Kakvo je vaše viđenje trenutnog stanja na estradi?
Bez obzira na sve pobede koje sam doživeo baveći se ovim poslom, osećam se potučeno do nogu. Rekordi koje smo mi postavljali osamdesetih godina još su važeći. Bob Bimon je svojevremeno skočio 8,90 metara i postavio rekord. On je kasnije otišao u penziju, ali je njegov rekord i dalje bio važeći dok se tamo nije pojavio neki dečko koji ga je nadskočio. E, tako i mi, naši rekordi do daljnjeg važe. I mogu ti reći da se svih 35 godina nisam borio za ovo što imamo danas. Ja mogu da odem na neku svadbu, u restoran ili na zabavu, da gostujem ovim ili onim povodom ali ne prihvatam činjenicu da je moj zanat samo to. Želeo sam da favorizujem koncertnu komunikaciju sa publikom. Ljudi kupe ulaznicu i slušaju muziku, i ne moraju da me kite, štipaju ili zabadaju novčanice za pojas.
Okej, od 365 dana u godini ja pristajem na 15 takvih dana, ali neću da se sve svodi samo na to. Ja sam uvek bio za koncerte, čak i na sopstvenu finansijsku štetu: idemo jeftinijim autobusom, vozimo orkestar, spakujemo u boksove ozvučenje i rasvetu, koja nije bila kao ona koju je u to vreme imao Majkl Džekson, to su bile dve lampice koje su služile za atmosferu, ali sam sve to ja plaćao. To nije bilo po principu "uhvati harmonikaša pod ruku pa 'ajmo na tezgu', kafana, i sve pare u džep". Zato se osećam potučenim do nogu: pobedili su me ovi "srča, lom, dim". Ja sam se ipak zalagao za neku ravnotežu.
Miljenik ste starije i srednje generacije. Čini se da Vašu pesmu prihvataju i mlađi naraštaji?
Mene to čini neizmerno srećnim čovekom. Poslednjih pet godina na koncertima viđam sve više mladih ljudi koji sa mnom pevuše pesme koje su nastale kada se oni još nisu ni rodili. To me ohrabruje da ipak nije sve otišlo k vragu i da ipak ima nade za dobar domaći folk, ne do te mere da umišljam da će to doći u istu ravan popularnosti sa ovim današnjim instant smećem. Sto posto sam siguran da mladi čuju da je moja pesma autentična. Sedamdesetih, kada sam još tražio mesto pod estradnim nebom, postojala je jedna crta koja je jasno razgraničavala rokere od narodnjaka. Videti rokera sa narodnjakom, pa to je bilo ravno izdaji! Ali, mene su ti isti rokeri, prepoznajući tu moju autentičnost, izdvajali iz kruga narodnjaka, kao nešto drugačije, odobravajući to što radim. Mladi su upravo to prepoznali, baš kao i neku moju istrajnost u iskrenosti. U prolazu govore "Ne da se on".
Da li pratite i druge muzičke žanrove?
Kako da ne. Odrastao sam slušajući rok, svi smo bili hipici, slušao se "Radio Luksemburg". Sećam se da smo u gimnaziji stalno morali da podvaljujemo profesorima da bismo slušali Minimaksa. Osluškujem i danas, bez obzira na to što pripadam ovom mom pogonu.
I, kakva je trenutna situacija kod nas?
Pogledaj pop: anemičan, neagresivan, samozadovoljan. Rok? Anemičan, neagresivan, samodovoljan. Kada mlad čovek od, recimo, 10-15 godina, dođe u poziciju da bira između različitih pravaca onda ćemo moći da pričamo o nečemu, jer on taj izbor danas zapravo nema. A zašto? Pa zato što su ovi "moji" podivljali! Oni su i rok i pop i folk i rep i nešto što ni oni sami ne znaju šta je... Sedi i preslušaj mesečnu produkciju. U tom smislu su oni podivljali. Spas za moj milje vidim u ojačavanju drugih žanrova.
Kakva su Vaša iskustva sa prostora bivše države?
Reč je o veoma dubokim korenima koji tek tako ne mogu da se obrišu gumicom. Nijedan rat nije trajao 200 godina, rat se završio mirom, i posle svakog mira neko nije bio zadovoljan , ali se ljudi polako okreću svakodnevnim stvarima. Kad sam pre osam godina otišao prvi put u Hrvatsku, mnogi su me ispratili rečima da je to što radim ludost. Ispostavilo se da nisu bili u pravu, često idem tamo. Mladi, koji su uzeli mamine i tatine ploče pa im se svidelo to što su čuli, čine veliku većinu u publici na koncertima tamo. U pregovorima sam oko nastupa u prestižnoj dvorani "Lisinski" u Zagrebu sledeće godine. Odem i u Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku...
Čime se bavite u slobodno vreme?
Najviše uživam provodeći vreme sa svoja dva unuka. Željan sam porodice, prijatelja, Mrčajevaca, mog sela u kome se osećam kao riba u vodi. Maniri mogu da se nauče, krv se ne menja. A moja krv je seljačka. Plava seljačka krv.
[objavljeno: ]
