Izvor: Vesti-online.com, 28.Mar.2011, 08:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Planeta u raljama radijacije (2): Kobajagi nema uglja

Nadežda Ajdačić, nekadašnji saradnik Instituta Vinča, veliki je protivnik gradnje nuklearne elektrane u Srbiji. Pošto je uporno pokušavala da javnosti predstavi rezultate zračenja nastale nakon katastrofe u Černobilju, ostala je bez posla i tako postala žrtva afere nazvane "mali Černobilj".

Ona je u periodu od 1979. do 1989. godine obavila seriju merenja uzoraka iz Borske reke i Timoka, u kojima je koncentracija prirodnih i veštačkih radionukleida bila sve veća. Nju >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << i njenog pomoćnika dr Miljenka Martića su krajem 1989. isterali sa Instituta Vinča, a nakon toga sve do 2009. zvanično nije bilo radioaktivnih izotopa. Dr Martić je četiri godine bio bez posla, a Nadeždu Ajdačić su prevremeno penzionisali.

- Povišen nivo radijacije je trajao ne mesecima nego godinama nakon toga. A to se krilo. Moj posao je da reagujem kada se tako nešto dogodi i da javnosti otkrijem rezultate. To sam i činila sve dok mi nisu oduzeli instrumente, a zatim me proterali sa Instituta Vinča - kaže Ajdačićeva. Godinama nakon toga su je proganjali.

- Slutila sam, a sada mislim i da znam zašto su to činili. Međutim, poput Miloševića, ni Đinđićeva vlada nije imala puno sluha za problem radijacije i nuklearnog otpada. Jednostavno, u pitanju su veliki interesi. A nuklearke su apsolutno nebezbedne i niko ne može da kaže suprotno. Sve te priče o bezbednoj gradnji su netačne. Priče i argumenti o potrebi gradnje nuklearnih elektrana, zbog toga što neće biti uglja za 30 godina, bajate su jer se to isto govorilo i pre 30 godina - tvrdi Ajdačićeva.

Zagovornici nuklearnih elektrana često zaborave da spomenu nuklearni otpad koji je izuzetno opasan. Neke zemlje ga koriste za pravljenje oružja. Ajdačićeva podseća i da u Srbiji postoji više od 150 ekoloških organizacija i pita se čemu one služe, jer nema efekata njihovog rada.

A koliko je država neozbiljno pristupila ovom problemu, kaže ona, ilustruje i to što je svojevremeno i Srđa Popović kao nesvršeni student postavljen za savetnika premijera Zorana Đinđića za ekologiju. U stručnim krugovima on će ostati upamćen jer je Ajdačićevu nazvao "ludom babetinom, koja lupa gluposti u radionuklearnom otpadu".

Prof. dr Vladimir Ajdačić, koji je doktorirao na temi digitalne kontrole rada nuklearih reaktora, radeći na dva reaktora u bivšoj Jugoslaviji, bio je žrtva nesreće na reaktoru u Institutu u Vinči 1958. Tada je preminula jedna osoba, a njih petoro je ozračeno. Danas on je izričit da nema bezbednih nuklearnih elektrana i tvrdi da problem bezbednosti nuklearnih elektrana još ni u teoriji nije rešen, a kamoli u praksi koja svakodnevno demantuje reklamnu tvrdnju da nuklearke manje zagađuju životnu sredinu od zapaljenog palidrvca.

Nesreće i incidenti u nuklearnim elektranama nisu nikakva retkost. U Japanu, u Tokai-mura elektrani 1999. dvojica radnika ozračena su smrtonosnom dozom radijacije. Tek godinu dana kasnije je otkriveno da su ključni podaci o bezbednosti izmanipulisani kako bi se izbegle skupe popravke i produžio rok do zatvaranja. Iako je japanska vlada saopštila da je usvojila više standarde za bezbednost, 2004. godine eksplozija u Mihama reaktoru, 320 km zapadno od Tokija, ubila je petoro radnika.

Dve godine kasnije okružni sud je naredio zatvaranje reaktora. U SAD je 2002. zamalo izbegnuta katastrofa kada je u reaktoru u Otavi otkrivena korozija. Francuska agencija za nuklearnu bezbednost aktivirala je centar za brzo reagovanje u decembru 2003. nakon razornih kiša kraj Rone. Zatvorena su dva reaktora zbog poplave.

Nastavak na Vesti-online.com...