Izvor: Politika, 15.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plamteće boje Eve Ras
INTERVJU
Lepo, obnaženo, telo mlade žene na kojem se odmara crna mačka, i više je nego poznati prizor iz čuvenog filma Dušana Makavejeva "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" iz 1967. godine. Ubrzo je postalo očigledno da u pomenutom telu "stanuje" Eva Ras, do sada glumica u blizu 50 filmova, književnica i slikarka, autorka blizu 20 knjiga. Prvog januara puni 67 godina, međutim, čista radost i očaranost čudima svakodnevice čine je vrlo mladom, uvek novom. Nedavno je priredila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izložbu svojih slika u galeriji "Nju moment", a na Beogradskom međunarodnom sajmu knjiga predstavila je svoj novi roman "Divlji jaganjci" (Narodna knjiga). Kaže, kad ne može da glumi, ona piše, kad ne može da piše, ona slika... Tri njene slike kupljene su posle izložbe u Diseldorfu za odaje Bila Gejtsa.
Vraćamo se na početak, u vreme kada joj se desio prvi veliki preokret i podsticaj da krene u nekom dugom pravcu.– Morala sam da napravim taj preokret iz dva razloga. Rodila sam se 1941. godine, najranije detinjstvo provela sam u siromaštvu, a moja pokojna mati bila je proglašena za državnog neprijatelja. Kao njeno dete, dok još nisam prohodala, bila sam proglašena za državnog neprijatelja. Drugo važno saznanje i socijalno osvešćenje stekla sam u toku školovanja, kada sam shvatila da nismo svi jednaki, i u tom svetu nejednakosti uvidela sam da moram da pronađem svoje mesto, koje nikako nije u roditeljskom domu, oko šporeta koji greje sobu i kuhinju. Nisam prihvatila taj život u kojem sam se rodila i nemaštinu sam smatrala nepravdom. Međutim, osetila sam oslonac u misli o Bogu, i u tome da će me on podržati – kaže Eva Ras.
Revolucija u kinematografiji
Mladima, budućim glumcima, koji traže da ih sprema za prijemni ispit, danas savetuje da treba da pronađu osobeni način da budu primećeni. Svoj prijemni i ljubav prema glumi opisuje kao igru, a pre svega govori o "prvoj ljubavi" – slikarstvu: – Bila sam i ostala zaljubljena u boje i uopšte nisam bila naklonjena realističkom slikarstvu. I na ovoj nedavno završenoj izložbi svi su govorili samo o mojim bojama. Tema slike za mene je najmanje važna. Moje slikarstvo sastoji se od plamtećih boja, i za njih posebno su se zainteresovali početkom 90-ih u nemačkoj fabrici boja "Talens". Ugovor je podrazumevao da napravim pedeset slika koje će tri godine obilaziti svet. Ovaj ugovor zatim je bio raskinut, jer sam bila iz "agresorske" zemlje. Došavši iz provincije u Beograd, mislila sam da je svejedno odakle dolazite, a da je važno šta hoćete. Kad su mi saopštili da me neće primiti na Likovnu akademiju, otišla sam na prijemni na Akademiji dramskih umetnosti. Setila sam se kako da budem primećena. Skinula sam konjski rep i uplela kike, stavila palac u usta i počela da plačem. Prvo su pomislili da nemam 18 godina, da sam falsifikovala dokumenta. Sreta Melentijević, koji je bio sekretar Akademije, stupio je u kontakt sa Suboticom da sazna da li ja govorim istinu. I ja sam već pola prijemnog položila, svi su znali da sam ja ona mala koja ima 14 godina, a laže da ima 18. U užem izboru nisam htela da se skinem u kupaći kostim i rekla sam da neću ni da studiram glumu. Ubeđivali su me da ne moram da se svučem, a četiri godine kasnije snimala sam "Ljubavni slučaj".
Kako se sećate vremena "crnog talasa", saradnje sa Makavejevom, svlačenja u "Ljubavnom slučaju..." – pitamo. – To je bio prevrat u komunističkom sistemu i mi smo bili prokazani zbog toga. Makavejeva su prognali, sedam godina nije dolazio u zemlju. Žena je do tada u jugoslovenskoj kinematografiji bila odevena u crne haltere i kombinezon, balkanska i zdrava žena koja je ponižena pornografskim odlikama. Kada smo snimali film "Čovek nije tica" ispričala sam Makavejevu da bih se skinula kada bih igrala ljubavnicu, jer se na Balkanu ljubav vodi bez odeće. Kada je Mak uspeo da dobije "Ljubavni slučaj", rekao mi je: "Evo ti prilike, svuci se". Niko se do tada nije time bavio, Makavejev i ja smo to uveli u jugoslovensku kinematografiju, i ni tehnika nije bila spremna za to. Prekinula sam snimanje, kada sam čula kikotanje, rečima: "Marš napolje, ovde se stvara revolucija u kinematografiji, ako vi toga niste dostojni, uradite svoj posao, pa pustite nas da radimo". Vrlo teško smo snimali taj film, ali bili smo uporni. Komunizam nas nije nagradio, ali svet jeste. Ta fotografija sa mačkom na mojoj zadnjici objavljena je širom sveta i enciklopedija najlepših kadrova svetske kinematografije ima na naslovnoj strani tu sliku. I Vatikanski list je objavio, samo što su izretuširali peškir između mačke i mog tela.
Pored Makavejeva, među značajnim rediteljima sa kojima je radila Eva Ras ističe Kusturicu. – On je genijalan reditelj, i jedini koji u glavi ima gotov film. To znači da vas očarava iz minuta u minut. Zbog filma "Otac na službenom putu" u kojem sam igrala vredelo je postati glumica. Uvek govorim da je najveća kolateralna šteta za umetnost Kusturica, jer da nije bilo ovih balkanskih ratova, da se zemlja nije raspala i da nije bilo užasa kroz koje smo prošli, Kusturica bi sigurno postao veliki kao Orson Vels ili Džon Ford. Saša Petrović takođe je bio grandiozan reditelj, kao i Živko Nikolić i Karolj Viček.
Na distanci od vlasti
U svojim knjigama Eva Ras govori o običnim ljudima, "koji su veličanstveni upravo stoga što niko o njima ne brine". U romanu "Kuća na prodaju" opisala je tragediju porodice sa Kosova i Metohije. U novom romanu "Divlji jaganjci" govori o ocu koji je bio u Dahauu i u Sibiru. Sa setom se seća njegovih reči o tome da su ga holokaust i sibirski gulag učinili još pobožnijim čovekom.– Podsticaj za ovu knjigu dali su mi tekstovi o Primu Leviju, ali želela sam da odem korak dalje od njega. Opisala sam lepotu judaističkog duha, koji sam usvajala odrastajući uz svoju baku – objašnjava Eva Ras, dodajući: – Srbiju zaista volim, izabrala sam je kao misleno biće, iako me nije rodila mati Srpkinja. Sa vlašću nemam nikakve veze, jasno je vidim sa distance i zato u svojim knjigama mogu da je kritikujem koliko god hoću. Crvena Titova diktatura u nama nije podsticala ništa dobro i lepo, već ste stalno morali da se borite za svoj opstanak. Strah nam se uvukao u kosti, i bez obzira na holokaust i rehabilitaciju jevrejstva nisam bila od onih koji bi se priklonili diktaturi da bi vidali svoje rane zadobijene u Drugom svetskom ratu.
Kako su pozorišta živela u vreme komunizma? Eva Ras se podseća: – Strašno je to što ću reći, ali u komunizmu nisu postojale slobode, već su postojali vešti ljudi koji su im se tobože priklonili. Zakoni kulture ne mogu da prate zakone ideologije. Kada čujem da je neko jugonostalgičar, ja se razbolim. Za čim je nostalgičan, za Udbom, za proganjanjem, za Golim otokom? Ljudi mešaju pojam o svojoj mladosti sa tim prošlim vremenom. Zato mnogi misle da je u vreme Tita bilo bolje. Meni nikada nije bilo bolje. Ni kada sam bila zvezda. Mi smo bili odbačeni, jer sve što je bio "crni talas" nije predstavljalo Jugoslaviju i nije dobijalo nagrade. Drug Tito bi u novogodišnjem govoru rekao da podrivamo socijalistički poredak. U to vreme ja sam snimila jedva deset filmova, jer nisam bila "na liniji" i niko nije smeo da mi daje uloge.
Eva Ras je sa suprugom Radomirom Stevićem Rasom osnovala "Teatar nacionalne drame", kojem je prethodilo osnivanje Zadužbine Ras. O tom vremenu kaže:– Tito je hteo da bude pokrovitelj Rasovog pozorišta, i 1972. godine slao je svoje emisare kako bi to postigao. Međutim, Ras, koji je bio genije, objavio je da se umorio i da zatvara svoje pozorište. Nije hteo da kaže da ne želi da mu drug Tito bude pokrovitelj. Za ovaj Teatar, Jovan Kesar, u saradnji sa Manjom Vukotićem, napisao je predstavu koju je cela Evropa igrala, i koja se zvala "Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi". RAI je direktno prenosio tu predstavu, koja je govorila o nedostacima socijalizma na fenomenalan način. Petar Kralj, Ivan Bekjarev, Slobodan Đurić i ja igrali smo u Molijerovim kostimima, a režirao je pokojni Bajo Šaranović. Iz cele tadašnje Jugoslavije dolazili su ljudi da nas gledaju. Bilo je pitanje života i smrti ući na naše predstave, karte bi prvog utorka u mesecu išle u prodaju, a već u utorak po podne nije bilo ni jedne.
Ljubav nikada ne prolazi, sve prašta, sve veruje. Eva Ras živi je primer takvog osećanja kada govori o pokojnom suprugu: – Ras je često bio saslušavan i hapšen. Bio je genijalan čovek, umiljat i drag, veliki govornik i uvek je umeo da objasni da nije mislio kako su "drugovi komunisti to razumeli". Umeo je da proceni veliki talenat Petra Kralja, a Matiji Bećkoviću je prvi objavio raskošno bibliofilsko izdanje pesama. Odmah je znao da je "Vera Pavladoljska" najlepša ljubavna poema na srpskom jeziku, i sad, 50 godina kasnije, vidimo da je tako. Rasa smo se svi malo pribojavali i svi smo ga poštovali. Obožavala sam ga, i divila mu se. Bila sam njegova žena, šalila se sa njim, ali uvek sam znala da je on veliki čovek. Uvek je imao velike planove, govorio je da sve radi za kulturni napredak srpskog naroda.
[objavljeno: ]
