Izvor: Blic, 09.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Piše: Slobodan Vučetić
Piše: Slobodan Vučetić
Jugo najavljivani Ahtisarijev predlog rešenja za status Kosova stigao je 2. februara 2007. zajedno sa autorom u Beograd i u Prištinu i, očekivano, izazvao potpuno oprečne reakcije. Dok je u Prištini dočekan sa odobravanjem, u Beogradu je naišao na energično odbijanje.
Ahtisarijev predlog, istini za volju, nije neočekivan. On je mesecima unazad najavljivan preko zapadnih medija, kako bi se testirala i pripremila pre svega Srbija na rešenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u vidu uslovne, nadgledane i slične nezavisnosti Kosova. U Ahtisarijevom predlogu, iz taktičko-diplomatskih razloga, namenjenih srpskoj javnosti i Rusiji, ne upotrebljava se termin nezavisnost Kosova. Ali, sva bitna rešenja u osnovnom, opštem delu dokumenta ne ostavljaju ni trunku sumnje u to da je reč o konceptu nezavisnog Kosova, koji bi bio ostvaren uz neposrednu međunarodnu kontrolu, čija je svrha nadziranje i pomoć u primeni definitivno usvojenog rešenja. To se vidi iz sledećih osnovnih rešenja.
Prvo, Kosovo bi imalo ustav kojim bi bila uređena sva pitanja njegove organizacije. Imalo bi zastavu, grb i himnu, što su standardni državni simboli. Taj ustav bi potvrdio međunarodni civilni predstavnik. Pri tome se uopšte ne pominje odnos budućeg ustava i statusa Kosova i Ustava Srbije kao države.
Drugo, predviđa se međunarodno-pravni subjektivitet Kosova, to jest njegovo pravo da pregovara i zaključuje međunarodne sporazume, uključujući i pravo da traži članstvo u međunarodnim organizacijama, dakle i OUN, kao i u međunarodnim finansijskim institucijama.
Treće, Kosovo bi imalo kompletnu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, predsednika Kosova i Ustavni sud, dakle sve organe vlasti nezavisne države.
Četvrto, predviđen je jedinstven i nezavisan pravosudni sistem Kosova, službe javne bezbednosti, obaveštajne službe i kontrola granica, kao i vojne snage Kosova, što su tipični i ekskluzivni atributi državne suverenosti.
Nijednom odredbom predloženog rešenja ne pominje se bilo kakva ustavno-pravna, teritorijalna i državna povezanost Kosova i Srbije. Prema tome, status Kosova se tako definiše da je ono potpuno odvojeno i nezavisno od Srbije, s tim što bi i formalno steklo punu državnu i međunarodno-pravnu nezavisnost protekom određenih, relativno kratkih rokova, pod nadzorom međunarodne zajednice.
Sama činjenica da je g. Athisari izašao sa takvim zvaničnim predlogom rešenja i da iza upravo takvog rešenja čvrsto stoje, pre svega, SAD i ključne zemlje EU, govori da ono teško može biti suštinski promenjeno. Drugim rečima, ako ne dođe do usaglašavanja stavova Beograda i Prištine, što je praktično isključeno, biće nametnuto rešenje rezolucijom Saveta bezbednosti ili na drugi način, čak i nezavisno od stava Rusuje.
Dakle, na jednoj strani stoji Ahtisarijev plan i srpsko odbijanje, a na drugoj realna situacija na Kosovu. Ako Srbija i dalje ostane 'zakopana' u stavu da odbacuje Ahtisarijev predlog u celini, a ne ponudi nikakvu realnu alternativu ili rezervni plan, neizbežno će doživeti još jedan težak poraz sa dugotrajnim političkim, međunarodnim, ekonomskim i drugim negativnim posledicama. Zato je rešavanju kosovskog problema danas nužno prići sa krajnje realističnog stanovišta. To pre svega znači da treba biti svestan činjenice da od 1999. Kosovo ni stvarno ni pravno nije integralni deo državnog sistema Srbije, jer je pod civilnim protektoratom OUN i pod stranom vojnom i policijskom kontrolom. A sve to je posledica izgubljenog rata protiv NATO, ali i drugih ratova na prostoru bivše SFRJ. Treba, takođe, imati na umu da je Kosovo za Srbiju suštinski odavno izgubljeno. Naime, u poslednjih 40 godina odvijao se intenzivan i sistematski politički, ustavno-pravni i biološki proces 'albanizacije' Kosova i masovnog, pretežno pod pritiskom, iseljavanja Srba iz njega. Nažalost, ni međunarodna uprava na Kosovu od 1999. taj proces nije zaustavila niti vratila unazad, već ga je usmeravala ka rešenju koje je, u ime velikih sila, predložio g. Ahtisari.
Veoma otežavajuća okolnost za Srbiju i njen državni i politički vrh je istorijski, psihološki i moralno duboko ukorenjen kosovski mit. Ko ga, kao tabu, na bilo koji način dovede u pitanje, čak i blago relativizuje, biće označen kao izdajnik srpstva, novi Vuk Branković. Za većinu relevantnih srpskih političkih partija pristanak na Ahtisarijev plan bio bi skoro ravan njihovom samoubistvu.
U svetlu iznetih i drugih objektivnih okolnosti, srpska strana treba da se na najbolji mogući način pripremi za predstojeće pregovore u Beču, bez obzira na to što njihova prava svrha nije postizanje dogovora Beograda i Prištine, već pre svega primanje na znanje njihovih primedaba i predloga.
Zato je nužno da srpska platforma za te pregovore sadrži sve dosadašnje ključne razloge i argumente za suštinsku autonomiju Kosova, dobro obrazložene opšte i konkretne primedbe na Ahtisarijev predlog rešenja, kao i predloge za suštinske izmene, pre svega osnovnog dela dokumenta, a zatim i njegovih aneksa. Ali, to podrazumeva i pripremu detaljno razrađenog i dobro obrazloženog bar jednog rezervnog rešenja. To bi mogla biti i pravedna podela Kosova, uz pune međunarodne garancije zaštite ljudskih i manjinskih prava, srpskih verskih objekata i kulturno-istorijskih spomenika na području koje ne bi pripalo Srbiji. Iako to nije dobro rešenje, bolje je od odbijanja ponuđenog i gubitka svega, što je bio 'recept' gubitničke politike Miloševićevog režima.
Učinak srpskog pregovaračkog tima u Beču biće delotvorniji ako bude dobio mandat nove Skupštine i ako predlog platforme za pregovore pripreme Vlada Srbije i predsednik Republike. I, naravno, ako pregovori u Beču budu odloženi za izvesno vreme koje će omogućiti konstituisanje nove Skupštine, utvrđivanje detaljne pregovaračke platforme, određivanje pregovaračkog tima, kao i nužne diplomatske akcije u Vašingtonu, Briselu i Moskvi.
|
