Izvor: RTS, 16.Jun.2020, 19:22
Pi-ar u vanrednom stanju, nije bilo dobro, ali ni užasno
Ako mislite da nas je pandemija sve zatekla, pomislite samo kako je bilo lekarima koji su bez ikakvog medijskog treninga dva meseca živeli praktično pred kamerama. Neki su se snašli dobro, neki su se previše zaljubili u svoj glas.
Replika iz serije "Černobilj" kada inženjer-aparatčik u belom mantilu na osnovu neispravnog merenja radijacije konstatuje da situacija nije ni sjajna ni užasna, postala je >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << popularno polazište za razne meme na internetu.
Ko je mogao slutiti da će nas uskoro zadesiti situacija koja je po broju žrtava već teža od Černobilja a da će razni ljudi u belim mantilima bez šale saopštavati kako stvari nisu sjajne ali nisu ni užasne?
Proteklih godina posao "stručnjaka za odnose sa javnošću" postao je predmet podsmeha pošto je ogroman broj ljudi poznatih sa estrade, iz tabloida i to često više iz naslova nego iz potpisa na tekstovima, dobilo to zaposlenje u državnim institucijama.
Vremenom se stvorio utisak da je "referent za odnose sa javnošću" postala milenijalska verzija "mlađeg referenta" što je profesija Mite Pantića u "Tesnoj koži", velikom spomeniku socijalističkoj neproduktivnosti iz pera Siniše Pavića.
Ako bismo s jedne strane stavili sve one osobe koje su zbunjivale ili čak razjarivale javnost ovakvim nameštenjima, ne smemo zaboraviti ni mnoge ljude koji su ovu sinekuru dobili iako su dosta obrazovani i elokventni, ali opet nisu za taj posao. Čini se da su "odnosi sa javnošću" naprosto prepoznati kao najbenigniji vid sinekure, nešto što je neuhvatljivo, u čemu se ne može mnogo pogrešiti.
U nekoj savremenoj adaptaciji Nušićeve "Gospođe ministarke", u sceni kada familija dolazi kod Živke da moli za poslove i pomoć, neko ko je najnesposobniji bi verovatno dobio baš ovaj posao.
I onda se desila pandemija.
Ispostavilo se da su odnosi sa javnošću i to baš u javnim institucijama postali izuzetno važni.
Najveći teret podneli su lekari koji su svakodnevno od 15 časova govorili građanima o stanju u bolnicama, širenju zaraze, predočavali i objašnjavali mere. Vremenom su ti lekari postali svojevrsne medijske zvezde, svako od njih stekao je fanove ali i protivnike, i na kraju su se suočili sa izazovima koje nosi uloga televizijskog lica.
Pored redovnih konferencija za štampu morali su da gostuju i na svim ostalim medijima, u emisijama koje vrlo često nisu baš imale ni nameru da informišu već više da zabave.
Tuđom krivicom lekari su često upadali u klopku senzacionalističkih pitanja, neozbiljnih razgovora i digresija izvan osnovne teme koja nas je sve zanimala.
Nisu se baš svi lekari izneli sa tim izazovom podjednako dobro - najbolji primer je profesor Nestorović čiji su žovijalni komentari i spremnost da diskutuje čak i o opasnim teorijama zavere na kraju izazvali i gnevne reakcije kolega.
Međutim, to je sudbina ljudi koji u jednom trenutku postanu previše prisutni u javnosti, zaljube se u zvuk vlastitog glasa, i osete potrebu da zabave sagovornike u studiju ili pred ekranima.
Ukupno uzev, možemo reći da su se lekari iz Kriznog štaba ipak dosta solidno snašli jer su rezultati njihovih upozorenja ipak bili masovno prihvaćeni tokom prve faze pandemije.
Ako imamo u vidu da ti ljudi ipak nisu medijski profesionalci, da su morali da nađu pravu meru između uskostručnog i opšte razumljivog izražavanja, ova dramatična situacija je pokazala da su očigledno kroz prosvetni rad ili kliničku praksu stekli određene veštine u komunikaciji koje su primenjive i na masovne medije.
U tom smislu je recimo doktor Nestorović kao prevashodno lekar koji radi sa decom takođe imao svoju ulogu, i dosta jednostavno objašnjavao razne kompleksne pojave, povremeno ulazeći u neke persiflaže kojima su skloni pedijatri. Kao što znamo, u tim pojednostavljenjima i ohrabrenjima lekari često umeju da odlutaju od istine dok animiraju svoje male pacijente, i reklo bi se da smo i ovde imali taj slučaj.
Neke druge službe za odnose sa javnošću nisu se baš tako dobro snašle. Recimo, spisak prodavnica u kojima penzioneri mogu da kupuju kružio je u formatu koji je delovao kao da je ukraden iz sefa u nekom starom špijunskom filmu, snimljen na mikrofilm, i razumljiv samo treniranom čitaocu. Srećom, te su mediji kasnije grafički razradili taj dokument i učinili ga prijemčivim građanima kojima enigmatika nije jača strana.
Otud, pandemija nas je svakako naučila i tome koliko odnosi sa javnošću nisu baš tako bezazlen posao koji može da trpi neznalice i ljude koji se zapošljavaju na tom mestu jer ne mogu da rade ništa drugo. Paradoksalno, dakle, ako je sistematizacija sa tolikim brojem referenata za odnose sa javnošću delovala apsurdno, sada jeste opravdana, ono što smo shvatili je da kadrovska popunjenost mora biti na nivou.
U SAD se mnogi ljudi koji pred javnošću zastupaju zdravstvo, naročito recimo popularni autori televizijskih emisija nisu snašli sa koronavirusom.
Štaviše, ljudi čije emisije veliki broj Amerikanaca gleda ne bi li dobio zdravstveni savet izrazito su potcenili ovu pandemiju i samu težinu bolesti iako su redom lekari po struci.
S druge strane, Entoni Fauči, državni epidemiolog izrastao je u prvorazrednu medijsku zvezdu, pa je i on imao neke nestorovićevske nastupe, recimo u jednom videu namenjenom deci je sa Vilom Smitom pričao o tome da li vila sme da dođe i odnese ispali mlečni zubić deci.
Popularna kultura je takođe odigrala zanimljivu ulogu - Vil Smit je igrao epidemiologa u filmu "Ja sam legenda" i on je na bazi te role preuzeo ulogu glasnogovornika među javnim ličnostima koje su pozivale na karantin i ozbiljno shvatanje bolesti.
Živimo u eri kada se pojedinim javnim ličnostima veruje više nego zvaničnim izvorima, naročito u SAD gde je i sama državna administracija davala kontradiktorne izjave. Deo populacije onda bira da ne veruje onome ko je za nešto zadužen već onome ko je popularan i bogat jer računaju da taj ima najbolje informacije, i ima šta da izgubi.
Tokom ove pandemije, ruku na srce, imali smo posla sa do sada nepoznatom bolešću i stavovi o pojedinim stvarima su se menjali onako kako je nauka otkrivala nove detalje.
Mediji su s druge strane bili gladni informacija i svaku novost su objavljivali mnogo gromoglasnije nego što je ona izvorno formulisana.
Lekovi za koje se pretpostavljalo da bi mogli pomoći, proglašavani su za spas, načini prenošenja virusa su panično promovisani i osporavani itd.
Ipak tu sponu između građana i funkcionalnog državnog aparata držala su upravo nova televizijska lica koja verovatno sebe nikada nisu očekivala u toj ulozi.
Pored već pomenutih lekara, treba pomenuti i nastavnike koji su držali pažnju đaka ali i pobrali simpatije roditelja sa svojim televizijskim predavanjima koja su brzo i vrlo efektno pomogla ne samo da deca ostanu u kakvom takvom obrazovnom tonusu već i da se roditeljima pruži malo vremena da se posvete drugim kompleksnim pitanjima dok su deca u kući.
Veoma je zanimljivo da su naročitu pažnju privukli nastavnici koji su podsetili roditelje na dane kada su sami išli u školu, pa čuli i poneki lapsus ili imali nastavnika fizičkog koji nije baš u savršenoj formi.
Na neki način ovi ljudi su pored svog osnovnog zadatka ostali i spona sa nekim životnim ulogama koje su građanima za vreme karantina bile uskraćene.
Sve to stvara utisak da bi ubuduće, ako smo išta naučili iz ove situacije, za odnose sa javnošću u državnim institucijama trebalo uzimati ljude sa stručnim znanjem iz oblasti o kojoj će govoriti, a potom ih medijski školovati, a ne obrnuto.
Za ovu epizodu kriznog pi-ara možemo zaključiti da nije bila ni sjajna ni užasna.
.jpg)
