Izvor: Politika, 09.Apr.2010, 12:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pevam i tugujem već četrdeset godina!
Jedna od nekad najvećih operskih zvezda Beogradske opere govori o rođenju i nestanku svoje bebe, sportskoj aktivnosti u pozorištu, pevanju sa Del Monakom, Karerasom, Domingom, odlasku kod vidovnjaka, sinu Nikoli i Vesni Zmijanac...
Nesreća koja je, pre četrdeset godina, zadesila Radmilu Smiljanić, primadonu Beogradske opere, i njenog supruga Branislava Mijailovića, ostavila je neizbrisiv trag u njihovim dušama. Njima je 26. decembra 1970. godine, u beogradskoj bolnici „Narodni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << front”, rečeno da su dobili zdravu lepu i glasnu devojčicu, a dan kasnije te bebe više nije bilo!
Radmila je tada imala trideset godina. Nemušto saopštenje lekara je prihvatila kao strašnu sudbinu. Ali nije se predavala ni kao žena, ni kao umetnica. Posle četiri godine od nestanka njene bebe rodila je sina, sad operskog pevača, Nikolu Mijailovića (37), jednog od najboljih evropskih baritona. A pre i posle dolaska Nikole na svet Radmila je pevala na scenama Evrope i sveta...
Rođena 25. jula 1940. godine u Banjaluci. Osnovno muzičko obrazovanje stekla je u rodnom gradu, a u Sarajevu je, na Fakultetu muzičke umetnosti, diplomirala i magistrirala.
Šta sad radite?
Posle odlaska u penziju potpuno sam se predala pedagogiji. Radim kao profesor pevanja na četiri fakulteta muzičke umetnosti. Na dva u Beogradu, na državnom, na kome sam penzionisana, i na privatnoj Akademiji lepih umetnosti, kao i na dva u Republici Srpskoj, u mojoj rodnoj Banjaluci i u Bijeljini.
Kako sve to izdržavate?
Na pragu sam sedamdesete, ali sa tim godinama nisam u direktnoj vezi. Jednostavno, ne osećam ove godine kao teret. I sad mogu da učinim sve što sam činila i kao mlada žena. Apsolutno sve. I mentalno i fizički. A to je normalno. Rođena sam u znaku lava. Uprkos svemu uvek sam raspoložena i vedra sa maksimalno zdravim mislima. Za takve osobe kod mene, u Bosni, se kaže „budali vazda Bajram”. Ipak, ja se planski tako ponašam. To je moj odbrambeni mehanizam.
Da li ste se davali i sportu?
Bila sam pokretač rekreativnih aktivnosti u Narodnom pozorištu. U tom treningu bili smo šesnaest godina. Naš vođa je bila balerina Temira Pokorni. Posledice tih vežbi imam i danas. Divno se osećam. Fizičke vežbe „nudim” svima, pa i mojim studentima, budućim pevačima. Jer, bez snažnog tela nema ni jakog, čistog glasa... A ono što je posebno značajno, za sve ljude sveta, to je stav po kom je bolje da sportskim vežbama, malo, „mučimo” svoje telo da ono ne bi, mnogo, mučilo nas.
Kad ste ušli na scenu?
U Banjaluci sam, u šesnaestoj godini, bila najbolji učenik srednje muzičke škole. I dobila sam čast da na sceni okrećem note profesoru Dušanu Trbojeviću, sjajnom pijanisti, koji je pratio glas umetnika Miroslava Čangalovića. Pevao je „Smrt Borisa Godunova”. Učinio je to tako ubedljivo da sam se rasplakala, a Čangalović mi je, posle predstave, kad je čuo kako pevam, rekao: „Devojko, ti ovde nemaš šta da tražiš. Bićeš velika zvezda”... Bilo je to priznanje i za moje roditelje, mamu Tatjanu i tatu Branka, profesore muzike.
Ko vas je oblikovao?
Na fakultetu u Sarajevu sam bila u klasi profesorke Brune Špiler, a u Sarajevu sam i počela karijeru. Tu sam, zahvaljujući Bori Draškoviću, dramskom i filmskom režiseru, naučila i da glumim. Nije mi dao da ulogu gradim samo na glasu, već je od mene tražio da i moje telo proradi na sceni. Zato u predstavi nikad nisam bila „šifonjer koji peva”.
A ko vas je doveo u Beograd?
Bio je to veliki Oskar Danon, koji je u Sarajevu pripremao jednu premijeru. I njega sam oduševila. Na kraju naše saradnje mi je rekao: „Mala, dobra si... Imaću te na umu”. I nije prošlo ni tri meseca kad me pozvao da sa beogradskim solistima pođem na gostovanje u Barselonu! Posle toga sam se preselila u Beograd.
Ko su vam bili partneri?
Nema svetske scene na kojoj nisam bila specijalni gost, a ni najvećih pevača koji mi nisu bili najbliži partneri. Bili su to: Mario del Monako, Plasido Domingo, Hose Kareras, Đuzepe di Stefano... Nisam samo, sticajem okolnosti, „ukrstila” glas sa Lučanom Pavarotijem, uprkos tome što smo bili veliki prijatelji. Ipak, i to se dogodilo, ali posredno. Sa Pavarotijem je pevao moj sin Nikola Mijailović.
Kako je do toga došlo?
Nikola je pre četrnaest godina učestvovao na „Pavarotijevom takmičenju”. Konkurencija je bila žestoka. U ovoj borbi učestvovalo je oko dve hiljade mladih pevača iz celog sveta. Pavaroti je izabrao dvadesetoricu kojima je obezbedio šestonedeljni boravak u Filadelfiji, u školi koju je lično vodio. Nikola je tu, kao najbolji učesnik, pevao sa Pavarotijem u „Boemima”.
Da li i sad zapevate na sceni?
Kako da ne. Još to, na najbolji način, ponekad, učinim u posebnim uslovima. Jer, potpuno se predajem studentima na sva četiri fakulteta. Ova aktivnost mi pomaže da još trajem kao umetnik. I to ne samo kao pedagog, već i kao demonstrator. Bila sam godinu dana i profesor sinu, a on je, potom, otišao na bečki Konzervatorijum, pa u Ameriku. Ali, to je duga priča...
Kad vam je bilo najteže?
Ne samo bilo već i ostalo. Imam ranu na srcu zbog strašnog događaja koji se zbio 26. decembra 1970. godine. Toga dana sam u beogradskoj bolnici „Narodni front” rodila zdravu, lepu i glasnu devojčicu kojoj sam želela da podarim ime Nataša. Bila je dugačka 52 centimetra i teška 3.200 grama. Porođaj je vodio doktor Dragoljub Mladenović. Rečeno mi je da je ocenjena najvišom ocenom. Porođaj nije bio težak. Nataša je iz sve snage oglašavala svoj dolazak na svet. Kad su mi je doneli, posle kupanja i prepovijanja, brojala sam joj prstiće...
I, šta se zbilo?
Dan kasnije sve majke su dobile svoje bebe na podoj, sve sem mene. Tražila sam objašnjenje, ali ga nisam dobila. Tek mi je oko podne prišla doktorka i kazala da je mojoj bebi loše! Tražila sam da je vidim, da je uzmem u naručje, da joj prenesem svoju energiju... Ali, nisu mi to dali. I doktorka je otišla bez objašnjenja... Sama sam pošla da tražim moju Natašu, ali u hodniku sam se onesvestila. Od tada sam bila pod sedativima koje su mi stalno povećavali. I onda su mi kazali da moje bebe više nema!.. A niko mi nije dao odgovor na bezbroj pitanja... Nisu mi dali ni to malo telo da ga sahranim...
Kako ste sve to prihvatili?
Teško da teže ne može da bude. A da to, možda, i nije onako kako su mi kazali počela sam da sumnjam krajem devedesetih kad sam iz javnih glasila obaveštena da su u toj, a i u nekim drugim bolnicama, bukvalno prodavali novorođenu decu. Oko tri stotine porodica u Srbiji sumnja da su im deca oteta odmah po rođenju! Pomislila sam da je neko i moje dete prodao. Jer, videla sam je. Bila je tako živa i glasna. I kad se po novinama širila ta priča o ukradenoj i pronađenoj deci opet sam tražila objašnjenje. Ali, nisam ga dobila ni od koga, pa ni od doktora Dragoljuba Mladenovića koji je posle mog porođaja mom mužu telefonom kazao da mu se rodila „zdrava, lepa i glasna devojčica”!
Šta sad činite?
Radim što više mogu i sanjam moju Natašu. Živim u nadi da ćemo se, jednog dana, ipak, sresti, da ću je zagrliti... U tom iščekivanju sin me, nedavno, odveo u selo pored Smedereva, do vidovite žene. U reči vidovnjaka nikad nisam verovala, pa sam tako, bez velike pažnje, slušala tu ženu koja mi je nešto pričala. Ali, trgla sam se kad me pitala: „Da li ponekad, kad gledate televiziju, a u tom smeru su Vam i ulazna vrata u stan, kao kroz maglu vidite kako se ulazna vrata polako otvaraju i da se u ramu pojavljuje lik mlade žene?
I šta ste kazali?
Ostala sam nekoliko minuta bez odgovora. Ova žena ne zna ni gde stanujem, a u mom stanu je baš takav raspored predmeta u dnevnoj sobi. U pravcu televizora su ulazna vrata. I događa mi se da „vidim” kako se, ponekad, ta vrata „otvaraju” i kako se u ramu vrata „pojavljuje” lik mlade žene... Priznala sam to ovoj ženi, vidovnjaku, a ona mi je još kazala da mi se to događa kad moja Nataša dođe u Beograd. Jer, nju je, navodno, kupio bračni par lekara, bez dece, koji su, potom, otišli na rad u Nemačku. Nisu više živi, a u okolini Beograda su imali lepu kuću u koju, po rečima te žene vidovnjaka, moja Nataša povremeno dolazi... Sad planiram da krenem na taj put oko Beograda... Želim da verujem da ću, ipak, zagrliti Natašu!
A čemu se nadate kad je reč o Nikoli?
Volela bih da se oženi. Vreme mu je. Profesor je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a u Nemačku i druge države odlazi samo kad ima predstave. Druži se sa Vesnom Zmijanac (53), koju sam nedavno upoznala, pa smo, uz priču o muzici i njenoj kćerki Nikoliji (21), malo i zapevale u duetu. Nikola je veoma druželjubiv. Ipak, očekujem da me uskoro obraduje vešću da je, najzad, pronašao izabranicu svog srca i da ću uskoro postati baka.
Slavko Trošelj
[objavljeno: 04/04/2010.]
