Izvor: Politika, 12.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Petsto godina
Neki novinari jednostavno ne mogu da odole iskušenju da u sportu nalaze metafore za život. Tako je jedan kolega iz "Njujork tajmsa" letos podrugljivo poredio bedni učinak fudbalskog tima Srbije i Crne Gore s raspadajućom, odnosno tada već nepostojećom državom koju su naši igrači predstavljali na svetskom prvenstvu.
Samo se po sebi razume da tvrdnja kako fudbalski porazi pokazuju kakva smo mi nacija predstavlja potpunu besmislicu. Kao što ni preksinoćnji, treći uzastopni trijumf >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vaterpolo reprezentacije Srbije na Evropskom prvenstvu ne znači da su sve komplimente zaslužili naša politika i privreda. Stvari su, i kod nas, i u Americi, retko tako jednostavne kako se na prvi pogled čini.
Poslednjih godina, naime, u svetskoj štampi služimo kao primer za pouku kako ne treba previše gledati u prošlost. Suviše smo, navodno, skloni samosažaljenju, suviše smo se uživeli u ulogu žrtve, suviše se sećamo Kosovske bitke, bolje bi nam bilo da manje pamtimo i slavimo poraze... "Njujork tajms" je tako letos pisao da nije nikakvo čudo što nemamo dobar pregled lopte na terenu, kad nemamo dobar pregled sopstvene istorije.
I tek što su neki ovde savladali i napamet naučili te fraze kao deo modernog pogleda na svet, stigla je peta godišnjica čudovišnih napada na Ameriku. Vodeći spoljnopolitički komentator vodećeg dnevnog lista "Vašington post" zabeležio je u ovonedeljnoj kolumni da pet godina nije ni blizu dovoljno vremena da se izbriše "specifično američka priroda besa, straha i odlučnosti koja je zahvatila naciju u odgovoru na užas od 11. septembra, koji se ničim ne može opravdati".
Zatim je ovaj dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade za novinarstvo dodao: "Ni pet stotina godina možda neće biti dovoljno".
Pet stotina godina! Zvuči poznato, zar ne? Za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije većina nas bila je previše okupirana dnevnim brigama da bi pomno pratila šta je u to vreme u "Njujork tajmsu" pisao čuveni Tomas Fridman, takođe dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade i verovatno najuticajniji spoljnopolitički novinar sveta. Pisao je da "treba dati šansu ratu", da on u Beogradu ne bi ostavio "nijednu vodovodnu cev čitavu", da Kinezi, i svi drugi, treba da zapamte da smo "mi" u ratu sa Srbima, da bi na kraju, nestrpljiv zbog Miloševićevog odugovlačenja da kapitulira, napisao i sledeće dve rečenice: "Je l' Srbi hoće 1389? Mi ih možemo tamo vratiti".
Danas se možda i Fridman stidi ovih ratobornih rečenica. Nacije i pojedinci se ne razlikuju tako mnogo kao što im se katkad čini. I Fridman i njegov kolega iz Vašingtona su pre nekoliko godina zvučali kao žarke pristaše invazije Iraka. Sada im se to više ne čini kao tako dobra ideja. Ali su rešili da budu "besni i odlučni" još barem pet stotina godina.
Ljiljana Smajlović
[objavljeno: 12/09/2006]
.jpg)
