Izvor: Politika, 21.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Petnaest godina robije zbog Račka
Kad su, posle završetka ratnih zbivanja na Kosmetu, pod pritiskom spolja, pušteni svi zatvorenici Albanci iz zatvora u centralnoj Srbiji, očekivalo se da će međunarodne snage to isto da učine i sa Srbima u kosovskim zatvorima. Trebalo je, međutim, da oni više od šest nedelja štrajkuju glađu da bi im bilo obećano – "fer suđenje", a još mnogo molbi i ubeđivanja da dobiju odobrenje da se premeste. Dok je većina Albanaca danas na slobodi, još uvek jedan broj Srba čami po zatvorima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << piše molbe i žalbe na sve strane, sa još mnogo nade da će pravda da pobedi.
Tako smo jednog od njih pronašli i posetili u Okružnom zatvoru u Prokuplju, koji već pet godina pokušava da dokaže da je jedina njegova krivica što se, kako kaže, našao "na pogrešnom mestu u pogrešno vreme". Reč je o Zoranu Stanojeviću, rođenom na Kosmetu. Završio je trgovačku školu, pa je u potrazi za poslom otišao u Švajcarsku. Izgubio je pravo na boravak čim se u Sloveniji zaratilo. Vratio se u rodni kraj, pa prešao u policiju. Mlad i pun zanosa, bez predrasuda se oženio Albankom. Zasnovali su srećnu porodicu, dobili su stan u Štimlju, pa sina, na putu je bila i ćerka...
Ali, zaratilo se, pa oni izbegnu u selo, kod njegovih roditelja. I kad se, najzad, sve smirilo, Zoran sa majkom uz, pratnju Kfora, polazi da pogleda šta je ostalo od stana. Do njega nije ni došao: u centru grada uhapsila ga je međunarodna policija. Neko ga je, kažu, prijavio da je on bio u selu Račak gde su, navodno, "prekomernom upotrebom sile pobijeni civili", što je i bio povod za bombardovanje.
Na saslušanje su ga izveli tek posle 22 dana, uz prisustvo službenog branioca, pošto nisu prihvatili onog kojeg je Zoran odredio. Tad mu je i saopšteno da odgovara za ubistvo jednog i ranjavanje još dva civila u Račku.
– I tada, kao i danas, tvrdio sam i službenim papirima dokazao da sam u to vreme bio na drugom mestu, sedam kilometara dalje. Nije vredelo, našli su dvojicu, koje sam navodno ranio, da potvrde da sam to bio baš ja. A moju dokumentaciju su i na suđenju odbacili, jer, kako kažu, ona je iz SUP-a u Uroševcu, koji više ne postoji. Prebacili su mene i još nekoliko Srba u Kosovsku Mitrovicu, gde smo posle čekanja na suđenje više od dve godine, štrajkom glađu od 42 dana, uspeli da nam Bernar Kušner, tadašnji administrator na KiM, lično obeća "fer suđenje", pred sudijama koje će on da dovede iz inostranstva. A ono je bilo sve, samo ne pošteno – tvrdi Stanojević u ispovesti za "Politiku".
Ni njemu ni advokatu nije dozvoljeno da prisustvuju rekonstrukciji navodnog zločina. Svedoci su menjali iskaze, a onih sa strane odbrane nije ni bilo jer, ili nisu smeli da dođu, ili ih sud nije prihvatao. Tužilac je najpre odustao od gonjenja, pa se potom priključio privatnoj tužbi, a veštak iz Haga je izneo nalaz koji oslobađa optuženog... I predsednik suda dolazi u ćeliju kod Zorana i saopštava mu da će, verovatno, biti oslobođen, ali da obavezno napusti Kosmet, da ne bi iritirao Albance. To saopštava i advokatu, koji vest prenosi Zoranovoj porodici. I, kad je radost bila na vidiku, nedelju dana zatim, sledi izricanje presude – 15 godina zatvora! I Vrhovni sud Kosova, kome se žalio, potvrđuje tu kaznu i navodi da nije bitno što rekonstrukcija nije urađena kako treba, jer "ona služi samo kao ilustracija"!
– A onaj za kojeg sam optužen da sam ga ubio nikad nije nađen na spisku žrtava – kaže Stanojević.
Zahvaljujući Koordinacionom centru za KiM, nakon pomenutog štrajka glađu, njih nekolicina osuđenika uspeli su maja 2002. da izdejstvuju prebacivanje iz Kosovske Mitrovice u zatvor u centralnoj Srbiji. Na njegove uporne zahteve za oslobađanje, jer tvrdi da nije kriv, za sada niko pozitivno ne odgovara.
– Pisaću ponovo na sve strane, kao i do sada, sve do Strazbura. A ako ne uspem, ostaje mi da narednih 10 godina izdržim. A zbog supruge i dece spreman sam na to. Ovde, u zatvoru, ljudi su, zaista, predusretljivi, pomažu koliko mogu i to mi daje nadu da ću podneti sve – kazuje na rastanku Zoran Stanojević, uveren da će pravda, ipak, pobediti.
U njegovoj porodici, koja se takođe iselila sa Kosmeta, zatičemo Zoranovu majku, suprugu Ivanku sa sinom i ćerkom. "Uzeli su mi ga iz naručja", samo je toliko rekla majka. Supruga, koja je, kaže, zbog velike ljubavi prema Zoranu i ime promenila, uporna je da dokaže da ni ona ni njen Zoran nisu nikome ništa nažao učinili.– Bila sam još kao dete stalno sa Srbima. Moj otac se sa njima družio, bio je ugledni direktor u Uroševcu. Umro je, nažalost, rano, u 33. godini, ali mi je ostavio amanet da poštujem sve dobre ljude, Srbe posebno. Možda se toga i ne bih držala da nisam srela Zorana u jednom kafiću. Odmah sam se zaljubila, na prvi pogled. Napustila sam studije prava i pošla za njim. Ne kajem se, niti ću se ikad kajati. Naprotiv, ponosna sam što se volimo i zbog toga sam spremna na sve, samo da mu pomognem. Opet ćemo da pišemo svima koji nešto znače u Srbiji, a ako ni to ne pomogne, eto mene sa decom pred Skupštinom – odlučna je Ivanka.
D. R.
[objavljeno: ]
