Izvor: Politika, 17.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pesnica najjači argument
"Politička polemika je postala najordinarnija trgovina, a polemičari pojedini trgovci i odmetnici od sviju svetina zemaljskih zarad svojih ličnih interesa. Demagogija je počela da na površinu sve više izbacuje šljam. Kultura i prave vrednosti potisnute su u pozadinu, a partijski korteši i orgijaši počeli su da upotrebljavaju i teror zarad postignuća svojih smerova." Ovako je o političkim prilikama u Srbiji pisala beogradska štampa krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veka. Posebno napeto pa i po život opasno bilo je uoči izbora.
– Izborna borba, uprkos izbornim zakonima, često nije imala pravila ni mere. Zaboravljani su partijski programi, a borba se usmeravala na političkog protivnika, koga je trebalo okaljati, uvrediti, optužiti za korupciju, pljačku i raznovrsne mahinacije. Ponekad, i zastrašiti, premlatiti pa čak i ubiti u trenucima raspaljenih političkih strasti. Tako su 1932. godine Vasu Popovića, poslanika Demokratske stranke u Jablaničkom okrugu, likvidirali lokalni hajduci koje je potplatila Radikalna stranka. Tuče i razbijene glave bile su gotovo uobičajena pojava u toku izbora – priča, u razgovoru za "Politiku", dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.
Interesantno je, kako kaže, da konstantno političko ubeđenje kod većine predratnih političkih aktera nije postojalo, već se ono prilagođavalo trenutnim političkim konstelacijama ili procenama. To je najbolje okarakterisao jedan od lokalnih leskovačkih stranačkih aktivista koji je za leskovačke političare pisao predsedniku vlade Milanu Stojadinoviću "da i Vančo Mihajlov dođe na vlast oni će biti njegovi". (Mihajlov je bio lider VMRO u Bugarskoj i osvedočeni neprijatelj Jugoslavije.)
Za period od 1918. do 1929. godine karakterističan je veliki broj stranaka i političkih grupa i tajno glasanje. Parlamentarni izbori održani su četiri puta i to: 1920, 1923, 1925. i 1927. godine. Međutim, politička kultura je padala na sve niže grane, posebno u vreme izbora pa je kralj Aleksandar 1929. zaveo diktaturu. O tome je engleski ambasador iz Beograda pisao: "Diktaturu, nesumnjivo, kritikuju mnogi i u zemlji i van nje, ali nepristrasni posmatrač ne može a da ne prizna da je postojala potreba za uspostavljanjem nekog oblika vladavine koji bi bio u stanju da okonča jalove razmirice između stranaka i pojedinaca. U teškim prilikama, u koje su novu Kraljevinu doveli stranački sukobi, suparničke netrpeljivosti, neumerena težnja za vlašću i brzim bogaćenjem, neprekidne smene vlada, ubistva i frakcijske ljubomore, teško da bi ijedno drugo rešenje osim primene autokratske sile, iz postojećeg haosa, moglo stvoriti red". U vreme diktature izbori su održani 1931, 1935. i 1938. godine. To su ujedno bili i poslednji izbori u Kraljevini Jugoslaviji. Zanimljivo je da su svi ovi izbori bili javni – na njima su se birači javno, pred biračkim odborima, izjašnjavali kome daju glas.
– Partija koja je pre Drugog svetskog rata organizovala izbore, po pravilu, dobijala ih je i služeći se pri tom najrazličitijim balkanskim "demokratskim" metodama, od izborne presije i terora pa do falsifikovanja izbornih rezultata i krađe glasova. Vladajuća partija je izbore prikazivala kao pitanje biti ili ne biti države, to jest kako samo ona može spasti državu. Ostale je optuživala da su protiv te države, protiv njenog jedinstva, protiv kralja i slično. Uz to, opozicija je, kada se pojavljivala, uvek tretirana manje-više kao izdajnička i neprijateljska – objašnjava dr Pavlović.
U ovom periodu između dva rata stranački protivnici su se, najčešće, međusobno optuživali za pljačku, lopovluk, proneveru, korupciju i raznovrsne mahinacije. Posebna nemilosrdnost iskazivana je prema disidentima iz sopstvenih stranaka. Tako su dojučerašnji stranački prijatelji postajali najogorčeniji protivnici. Kako je to neko primetio "do stvaranja različitih frakcija i partija među Srbima ne dolazi zbog razlika u ideologiji, nego zbog sličnosti u mentalitetu".
– Nikad se nije više javno lagalo nego u predizbornim borbama. Obećane puteve, osvetljenje, kaldrmu, rešavanje invalidskog i drugih socijalnih pitanja, birači nikad nisu dobili. "Politika je laž i samo laž", rekao je jednom prilikom poslanik iz Leskovca Todor Tonić. Iako su svi znali da su politička obećanja prazna, ipak su glasali za one koji su najviše obećavali – kaže dr Pavlović.
Prvi izbori posle Drugog svetskog rata održani su 11. novembra 1945. godine. Oni su bili specifični i po tome što je biračko telo udvostručeno (i žene su dobile pravo glasa), što je "organizovanom spontanošću", strahom i propagandom stvoreno stanje u kome nema mesta za drugačije poglede i ideje od komunističkih i na kojima je odlučivano za Tita ili za kralja.
Na saopštenje opozicije da neće učestvovati na izborima komunisti su odgovorili uvođenjem kutije bez liste, koja je nazvana i "ćoravom" ili "crnom" kutijom. Ova kutija je trebalo da pokaže navodnu demokratičnost izbora jer su za nju (praktično za kralja), mogli glasati oni koji su protiv liste Narodnog fronta čiji je nosilac bio Josip Broz Tito. Trijumf Narodnog fronta, kao što je bilo i za očekivati u takvim uslovima, bio je potpun. U Srbiji je na izbore te 1945. godine izašlo 77,16 odsto birača, od čega je za kandidate Narodnog fronta glasalo 88,59 procenta, a za kutiju bez liste 11,41 odsto.
--------------------------------------------------------------------------
Kad su pioniri glasali
Izborni zakoni od 1918. do 1938. godine proklamovali su u načelu opšte pravo glasa, ali ga nikada zaista nisu uveli. Sve do 1945. godine žene, u stvari, nisu mogle da glasaju. Izborno pravo u predratnoj Jugoslaviji bilo je uskraćeno i izvesnim profesijama, recimo vojnicima i aktivnim oficirima i podoficirima, što je navođeno kao garancija da se vojska neće mešati u politički život.
Zakon o izborima je izborno pravo ograničio i pripadnicima pojedinih nacionalnih manjina koji su po međunarodnom ugovoru o zaštiti manjina imali pravo na državljanstvo svoje matične zemlje. To su bili Nemci, Mađari, Rumuni, Italijani i Jevreji. Ostale manjinske grupe imale su izborno pravo – Česi, Slovaci, Poljaci, Rusini, Bugari, Albanci i Turci. Ovaj stav je pravdan time da ne mogu odlučivati "građani na otkaz, neprijatelji naše zemlje, koji će kasnije postati državljani druge zemlje".
Nakon Drugog svetskog rata granica punoletstva sa 21 snižena je na 18 godina, a u izuzetnim slučajevima i maloletni pioniri–borci mogli su da glasaju, sa obrazloženjem da ako su mogli da nose pušku i da se bore mogu i da ubacuju kuglice u glasačku kutiju.
Istovremeno, zakonom je biračko pravo bilo oduzeto svim predratnim ministrima, članovima organizacija koje su taksativno bile nabrojane kao saradnice okupatora ili učesnice u vlasti Kraljevine Jugoslavije. U početku kampanje bilo je masovnog brisanja iz biračkih spiskova koje je pred same izbore znatno umanjeno intervencijom Edvarda Kardelja. Umekšavanje stava usledilo je posle objavljivanja saopštenja udruženih opozicionih grupa da neće učestvovati na izborima zbog nepostojanja ni minimalnih fer uslova.
[objavljeno: ]
