Izvor: Danas, 12.Jun.2015, 22:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Perači rublja i raznosači ručka
Pred nama je čuveni mumbajski Dobi Gat! Velika gradska perionica - ili mesto gde se vekovima veš pere na otvorenom prostoru u otvorenim betonskim bazenima. Bez obzira što mumbajske porodice poseduju veš-mašinu, indijska tradicija je jača. Dobi (raznosač) jednom nedeljno poseti svoje mušterije i od njih pokupi prljavo rublje.
Oprano i osušeno sledeće nedelje ga vraća. Posao ne zahteva pismenost i uglavnom ga obavljaju šudre uz dozvolu vlade. Pošto se ovo neobično zanimanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << nasleđuje sa generacije na generaciju otac dobi, nema razloga da brine o školovanju muških potomaka.
Sa visokog pločnika posmatram na desetine golišavih ljudi, savijenih iznad betonskog korita. Mokar veš podižu, bacaju i gnječe. Isceđen stavljaju da se suši na beskrajno dugačkim konopcima. Blistaju besprekorno beli čaršafi na podnevnom suncu.
Oko nas se tiskaju prolaznici, prosjaci i deca prodavci. Posebno je upadljiv dečak sa frulama, poređane kao korneti u raznim bojama, lelujaju i njišu se, svakog časa mogu pasti i rasuti se. Dečak hvata moj pogled, odmah prilazi i otvara usta I nudi robu. Njegov nemušti govor ne mogu da čujem od ljudskih povika, buke motora i piske ( trubite, molim vas!). U očima detinjim prepoznajem pogled čoveka. Vrtim glavom odrečno i krećem, dečak trči uz mene, vešto skida najvišu frulu iz “korneta” i stavlja je u moju ruku. Pružam mu novčanicu. Odgovara mi njegov širok osmeh i sjajne iskrice u očima. Trgovina je završena bez - jedne izgovorene reči!
Naš autobus usporava, zaustavlja se, pa brižljivo zaobilazi ljude koji na zadnjem točku bicikla - guraju neobična drvena kolica natovarena loncima I šerpama raznih dimenzija, oblika I boja.
To su dobivalasi - legendarni bombajski raznosači ručka - još jedna osobenost ove indijske metropole.
Poznati po neverovatnoj tačnosti u isporuci - mreža od 5.000 raznosača opslužuje čak 175.000 mumbajskih porodica! Za zaposlene muževe - njihove supruge svakodnevno kuvaju ručak. Kad je gotov - tako toplog, u loncu ili šerpi, predaje ga prvom dobivalahu koji ga svojim biciklom prevozi do zajedničkog mesta - železnička stanica Viktorija. Njega I druge - već čeka na stotine dobivalaha koji posude sa jelom istog časa prebacuju na svoja drvena kolica prikačena za bicikle - i kreću da ih isporuče na određene adrese. Svaki dobivalah je iskusan I uvek mora da računa na prepreke u saobraćaju, na parkiranje, penjanje na spratove (peške ili liftom) - na monsunske kiše, svete krave na kolovozu, na poplavljene ulice… Svesni su da I najmanje zadržavanje može da prekine lanac i napravi pometnju. I mada na posudama piše samo adresa - pogreši se samo jedan put u - šest miliona usluga, kažu mumbajski statističari! Da bi znali kome koju posudu treba isporučiti dabivalasi koriste ustaljeni i isprobani sistem šifri zasnovan na brojevima, bojama i simbolima.
“Tokom svih ovih godina nisu preskočili ni jedan dan. Bilo da su žege ili monsuni, moj ručak stiže na vreme!”, kaže stalni korisnik usluga dobivalaha - kaže Subhan Nardžil, naš indijski poznanik zaposlen u turističkoj agenciji.
“Viseći vrtovi” su park sa niskim grmovima; ošišani maštovitom rukom vrtlara predstavljaju divlje životinje, pa tako staza vijuga pored listopadne “žirafe, lava od tisovine, ili zimzelenog slona”.
Na dnu tog neobičnog parka belasaju se Kule tišine. Rekoše nam da u njima bogati Parsi sahranjuju svoje mrtve.
Parsi su Persijanci koji su u osmom veku, pred najezdom muslimana, pobegli I naselili se u Mumbaj. Kažu da ih ima preko sto hiljada. Po religijskom opredeljenju pripadaju zoroastrijancima. Za razliku od hindusa, njihova vera ne dozvoljava spaljivanje; smatraju da bi Zemlja i Vatra - njihove dve najveće svetinje - bile oskrnavljene leševima. Zato tela umrlih postavljaju na rešetkasti vrh Kula tišine, a hemikalije dovršavaju posao…
.jpg)
