Izvor: Blic, 18.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Penzije, nacionalne i ostale
Ni za šta na svetu ne bih bio u koži onih koji treba da odrede ko će, kao zaslužni umetnik, dobiti ono što se zvanično zove nekako rogobatno - posebno novčano priznanje ili nešto slično - a što svi jednostavno nazivaju nacionalnom penzijom. Svojevremeno je takva kategorija zaista postojala, pa valjda bila ukinuta a sada se vraća, makar pod drugim imenom. I dobro je što se vraća. Samo nije jednostavno.
Lično ne poznajem čoveka, od samog sebe počinjući, koji se bavi nečim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << što na umetnost liči a da opet samog sebe ne smatra zaslužnim. Oni mudriji, ne obavezno i iskreno skromniji, možda će se malo ograđivati, pa će reći da imaju izvesnih zasluga ali sve ovakve ograde samo su retoričke poštapalice i ništa ne govore o slici koju čovek istinski ima o sebi.
Što je i normalno. Onaj ko ne misli da ima nešto da kaže čitavom svetu a i šire uglavnom se umetnošću ne bavi. Ozbiljnije govoreći, umetnost i jeste način da se nešto kaže - istina, posebnim sredstvima - nekom većem broju ljudi. U svakom slučaju, većem nego što ste u prilici da saopštite ako komunicirate samo sa svojom porodicom, prijateljima i kolegama na poslu. Mada, budimo iskreni, pa priznajmo da i ogromna većina ljudi koji se ovim suženim oblikom komunikacije zadovoljava, koji se dakle umetnošću niti bavi niti pomišlja da to čini, ima najčešće jednu prilično lepu sliku o sebi i sopstvenoj zaslužnosti, sliku koja je, opet često, u većem ili manjem neskladu s onom slikom koju okolina ima o njima.
Ne znači to uvek i da je okolina u pravu: mnogo je primera da većinsko mišljenje nije istinito. Ali, kakva god istina bila, ovde će oni kojima posebni novčani dodatak ne bude dodeljen sasvim jasno, makar ne i izričito, dobiti tvrdnju da nisu preterano zaslužni. A to nije nikome prijatno da o sebi čuje, bio pisac, muzičar ili mašinbravar, naročito pri kraju života, kada mnogo vremena i prilike za neke velike poduhvate obično nema.
Nevolja je samo što stvari stoje i lošije nego što bi se po ovome moglo zaključiti: nisu, dakle, vezane samo za sujetu i problem sačinjavanja životnog bilansa. Treba se setiti da se jedan nesumnjivo „zaslužan umetnik", jedan od najvećih naših komičara Miodrag Petrović Čkalja, u starosti našao u oskudici i bedi.
Mehanizam nacionalnih penzija će nesumnjivo obezbediti da ljudi poput Čkalje ne budu za sve ono što su u životu učinili nagrađeni poniženjem u starosti; ali šta ćemo s onima koji su ceo život bili dobri članovi odličnog hora, solidne druge violine u simfonijskom orkestru, s onima koji nisu učinili ništa izuzetno, ali su sigurno zaslužni dovoljno da u neprijatnom dobu kao što starost jeste budu makar pošteđeni materijalne bede?
Bili oni zaslužni ili manje zaslužni umetnici, ili ne bili umetnici uopšte.
