Izvor: Blic, 26.Jul.2011, 03:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Penelopa zvana Marija
Prodavajući viski po zapadu Škotske naučio sam da od hiljada vrsta najviše vrede oni koje dolaze sa Ajle, ostrva između Škotske i Irske. Svaka gutljaj vode života odatle (Bruichladdich, Bowmore, Laphroaig, Lagavulin, Ardbeg...), slan poput Atlantika što se lomi o njegove obale, snažan kao gorštaci svikli da se nose sa surovom klimom i istorijom i plemenitih ćilibarnih nijansi, poput crvenih sutona i jutarnjih izmaglica sa debelog okeana, vraća me tamo gde neke uspomene počivaju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Dogodilo se to poznog jula poslednje godine šezdesetih. Jurio sam od Glazgova zmijolikim drumom ka zapadu. Zastao u Tarbertu, krajnjoj tački uskog zaliva, odakle trajekt dvaput dnevno, uz poluostrvo Kintajr, bajno, kao i pesma Pola Makartnija, pored grebena Gia, plovi ka ”ostrvu viskija”. U luci svega desetak automobila. Valjda zbog izgovora, kasirka pita odakle dolazim. Kažem, iz Jugoslavije. Uh, pokaza na prozor obližnje dvospratnice kroz koji je viorila zavesa: I Marija je odatle! Slabo izlazi, ali bi se radovala da vidi nekog iz svoga starog kraja. Kako je do trajekta ostao gotovo ceo sat, nošen radoznalošću, penjem se do prvog sprata. Provirujem kroz odškrinuta vrata i kažem: Marija, primate li goste? Stolica za ljuljanje se zaustavlja i dva plava oka me zapanjeno gledaju. Htela je na engleskom, pa izusti naški: Oklen ste? Iz Beograda. Idem u Port Elen. Po nalogu srca.
Srce, reče starica i uhvati me za ruku: I mene je srce ovde nasukalo. Kaže, iz Jugoslavije nije nikog videla decenijama. I prosu se priča kao gusto maslinovo ulje. Njeno pamćenje se sastojalo iz nepomičnih delića života, između kojih se vreme davno ukotvilo. A priča kao neka ukleta balada Tome Bebića sa mirisom mora i setom korodirane mladosti. Nekako pred prvi rat otmeni brod uplovio je u Split. Cura sa otoka na krojačkom zanatu kroz izlog salona ukrstila je pogled sa pegavim momkom, plamene kose i vragolastog oka. Stranjero bi danima uredno prolazio pored radnje. Srce bi curi lupalo kao zvonik Crkve Sv. Franje. Nije ga razumela, ali pogled tih očiju bio je koban. Jednog sutona je banuo, pomazio po kosi i obrazu, gurnuo cedulju u šaku i otrčao ka luci. Ne papiru je pisalo: Wait for me. I’ll be back! Godinama je potom išla rivom ispod murvi i gledala lađe koje stižu. Prošao je rat i sa jednog broda je dotrčao mornar plamene kose. Mariju i njen drveni kofer odneo je sa sobom preko tri debela mora do zaliva sličnog uvali njenog rodnog Brača.
Kao svi mornari, plovio je, a ona šila i čekala zvuk sirene u luci. Planuo je novi veliki rat. Stizala su pisma sa raznim markama, ali se mornar nije iskrcao. Marija 25 godina sedi pored prozora i gleda u more. Žena kojoj je sudbina čekati i dalje očekuje svog moreplovca, odavno pomirena da je zloj rastopljenoj soli njen čovek poklonio život. Zdravlje je Dalmatinki pobeglo, nada, to demantovanje stvarnosti, ipak tinja. Ljubav je detinjstvo smrti. Slabim stiskom držala me za ruku i svoju prošlost. Obećao sam da ću svratiti kada se budem vraćao. Ka vratima me ukočilo njeno pitanje: Naše more, ono je plavo, zar ne? Da, za razliku od ovog metalnosivog i tako hladnog usred leta.
Nedelju dana kasnije, uplovljavajući u Tarbert, iz daljine sam uočio zatvoren prozor na prvom spratu kuće u luci. Marijino veliko isčekivanje se okončalo. Često me udaraju priče kao talasi. Kasno proleće 1912. donelo je britansku admiralsku jahtu ”Čarobnica” (Enchantress) u Split. Sto članova posade i dvanaest gostiju. Među njima britanski premijer Eskvit sa kćerkom i mladi političar Vinston Čerčil okružen svitom plove Mediteranom, doživljavajući poslednje dane stare Evrope. A jedan mornar iz dalekog zaliva tu i tada gubi srce pred jednim plavim očima. I dve se sudbine lome.
