Izvor: B92, 10.Apr.2013, 18:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pekićeva formula za srpsko društvo
Beograd -- Ćerka Borislava Pekića u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik otkriva tajne iz radne sobe svog oca, ali i njegove stavove oko idealne formule za naše društvo.
Aleksandra Pekić govori i o Pekićevom beskompromisnom zalaganju za evoluciju zemlje i priključenju u red modernih država, ali i prikazuje Pekića kao čoveka koji se s fanatičnom predanošću obrušavao na svaki detalj. Nedeljnik ekskluzivno objavljuje i delove Pekićevog dnevnika, ali i dosad neviđene fotografije >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << iz porodičnog albuma.
"Ne mogu da kažem da je Pekić bio oduševljen što se kandidovao u Rakovici, kada je izgubio od Šešelja, jer je znao da postoji stvarno mala šansa da Demokratska stranka pobedi, ali osećanje dužnosti i partijske discipline koje je kod njega bilo veoma izraženo, nateralo ga je da se kandiduje. Dugo se lomio, ali nije imao izbora, jer neko je morao da odgovori na izazov. Tadašnja politička arena je bila takva kakva je bila, i tu čovek nije mogao da bira, pa da kaže: 'Na ovo pristajem, a na ovo ne.' Neko je morao", kaže Aleksandra Pekić za Nedeljnik
Ona kaže da je Borislav Pekić bio čovek koji je smatrao svojom dužnošću da sve učini da se stvar pokrene s mrtve tačke, ma kakve šanse za progres postojale.
"Njegova deviza bila je: Čovek i ako pada mora mahati rukama; uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti. To se odnosi i na ovo pitanje. Neaktivnost za njega nije postojala. Bilo da se radilo o književnom radu ili o bilo čemu čime se bavio. Svaka situacija za njega je bila izazov. Što je šansa za uspeh postajala manja, to je on ulagao više truda. Upornost je bila njegova deviza u svemu što je radio. Kad su mu odbijali štampanje knjiga, nije posustajao, naprotiv, nastavio je da radi punom parom. Neuspeh ga je na neki način podsticao da uloži još veći trud, da još upornije radi. Znao je da će rukopis kad-tad biti objavljen".
Pekićeva ćerka navodi da veliki pisac nije bio razočaran onim što se događalo ranih devedesetih u Srbiji.
"Nije mislio da će naš put u demokratske promene ići ni brzo ni lako. Ako se moral, sloboda, građanska svest razaraju decenijama, potrebno je isto toliko, ili čak i više, da se normalan život uspostavi. U govoru koji je studentima i opoziciji održao 12. marta 1991. na Terazijama, između ostalog, rekao je sledeće: 'Osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.' Početkom 1992. godine vratio se u London, pre svega jer se uželeo pisanja, i malo mira i sređenog života. Bilo je potrebno prikupiti snagu za dalju borbu. Nije nameravao da ostane dugo, nego da, kao i obično, provede po nekoliko meseci naizmenično u Beogradu i Londonu. Međutim, u martu se razboleo i više nije mogao da putuje. Ja sam bila ta koja sam mu donela kući doktorske rezultate karcinoma na bronhijama. Dok je ležao bolestan, samo me je tužno pogledao i rekao: 'Baš mi sada nije zgodno, imam toliko još da završim.' Na smrt je gledao kao na jednu neugodnost koja je došla suviše rano. Trebalo je još raditi, boriti se, pisati...", kazala je Aleksandra Pekić, između ostalog, u opširnom intervjuu Nedeljniku.
