Izvor: Blic, 23.Jun.2012, 03:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pauk
Malo je ljudi koji su u životu prešli put od simpatičnog mladića - ljubimca tinejdžerki, preko vrhunskog, gotovo neponovljivog sportskog asa, do kontroverznog i nepristupačnog čoveka, o čijem se ponašanju priča u pola glasa i piše tek ponekad. Predrag Danilović je to uspeo. Možda zbog urođene hercegovačke tvrdoglavosti ili zbog sarajevskog mangupluka sa kojim je rastao, a možda i zbog svega što je pokupio na putu od Beograda, preko Bolonje do Majamija i nazad.
Činjenica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je da su sve te osobine, uz neverovatne fizičke predispozicije i talenat, pomogle Daniloviću da se čak sedam puta popne na vrh Evrope (četiri puta sa reprezentacijom, dva puta sa klubovima i jednom kao najbolji igrač), da postane idol Bolonje, da uspe i u NBA, pa ako hoćete, i da zakuca preko Sabonisa. Nema sumnje da su uticale i na činjenicu da već godinama u teškim uslovima drži Partizan u vrhu srpske i blizu vrha evropske košarke. Ipak, takve osobine često prouzrokuju kolateralnu štetu. Tako je Saša, kako ga češće zovu nego po krštenom imenu, u kofer osvojenih medalja i postignutih koševa ubacio i prebijanje sudija i navijača, pretnje novinarima, svađe sa najboljim prijateljima, takođe košarkaškim legendama... Jednom je Danilović pokušao da opiše tu stranu svoje ličnosti:
- Baš me briga šta će ko da kaže o meni. Arogantan, nadobudan, prepotentan" Rekao bih pre da nisam fleksibilan. Ali ko kako gleda na to, pa to me interesuje kao lanjski sneg.
U Beogradu su mu se divili još od vremena kada je živeo u sobici kraj Partizanovog stadiona. Već tada je imao harizmu, ali i specifičan stav - priznaje da se potukao već na prvoj utakmici u crno-belom dresu. Zahvaljujući upornosti, izdržao je dve godine pauze na koje je bio primoran kada je iz Bosne prelazio u Partizan i vrlo brzo stigao do fajnal fora u Istanbulu, gde je postao igrač evropskog formata. Prešao je u Bolonju, u Kinder, i vrlo brzo postao car. "Hladni car” kako su ga Italijani zvali, odajući mu priznanje za sve što im je dao, ali i ukazujući na tu neobičnu nepristupačnost koja je sa godinama postajala sve izraženija. Jasno je da bi i u NBA ostavio dublji trag da je posedovao ono što i sam priznaje da nema - fleksibilnost. A bez toga je preko bare nemoguće uspeti.
U 32. godini, posle neuspeha sa reprezentacijom na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, rekao je dosta igranju košarke. Od tada je svoju energiju usmerio u KK Partizan, prvo kao potpredsednik, a od 2007. i kao predsednik kluba. Sa velikim prijateljom Duškom Vujoševićem od crno-belih je napravio čudo. Ipak, ređale su se i kontroverze, sukobi, priče o bahatom ponašanju...
Obožava tetovaže. Pauk, na njegovoj levoj ruci, postao mu je zaštitni znak. Zašto pauk? Zato što, kako kaže, ta životinja već generacijama unazad donosi sreću Danilovićima. Obožava i da jedri. Ima negde svoj brod i često sanja da se otisne njime i bude sam sa svojim mislima.
Sa suprugom Svetlanom, novinarkom RTS-a, zajedno je od svoje 16, a njene 14. godine. Imaju ćerke Olgu i Sonju i sina Vuka.
