Izvor: Glas javnosti, 14.Feb.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Patenti o netoleranciji
Svojevremeno se zareče jedan srpski demokrata, na nekom javnom stranačkom skupu u Raškoj, da će odseći ruku u kojoj se, samo primeti li, zalepršaju „turski barjaci“.
U njegovu javnu odbranu ustalo je njegovo basnoslovno privatno neznanje. Jer, za razliku od zastave, svaki je barjak (bajrak) - turski, a ono što je ovaj smatrao „turskim barjakom“ upravo je i pre i posle bilo znamenje jedne religijske zajednice, druge po brojnosti u ondašnjoj Jugoslaviji, čiji pripadnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << su ga isticali i njime lepršali do mile volje, čak i na časnoj Bajrakli džamiji u Beogradu, samo što on to nije primetio sa visine svoga komunističkog nameštenja.
Kasnije mu, dabome, nisu smetali ni krvavi barjaci sa crnim orlom na sebi, koji su se vijorili diljem Kosova, jer „Srbi su tamo počinili stravičan zločin“, i to svet, kazao je sa visine svoga ministarskog položaja, mora da zna.
Ovih se dana desilo nešto slično - iza skupštinske govornice poslanik Velimir Ilić, inače partijski lider i bivši ministar, uznegodovao je, opet na svoj način, zato što pozivnice za protokolarnu (pazite: protokolarnu!) proslavu Sretenja i onoga što ono u istoriji Srbije, ali ne i u srpskoj verskoj tradiciji znači, potpisuje ministar za ljudska i manjinska prava gospodin Rasim LJajić. Zar se, kazao je Ilić, u toj vladi ne nađe niko drugi, da poziva, nego ministar LJajić.
„Govor mržnje!“, graknuli su ti koji su zaduženi da takav govor osluškuju i love. „Govor neznanja“, kazao bih izbegavajući vokabular nacionalne okupacije.
Odviše cenim gospodina LJajića da bih se, makar i ne deleći njegova politička ubeđenja, priklonio ičijim primedbama na njegovo držanje. Ali, dok je sedao s njim u istoj vladi, ministar Ilić nije imao primedbi na to što ministar LJajić, u svojstvu predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, potpisuje odluke o izručenjima Srba, koje je neko drugi, makar i većinom glasova, u njegovo ime doneo. A ni onima koji danas grakću o „govoru mržnje“ nije paralo uši perverzno „ćutanje ljubavi“. Ili je i Ilić verovao kako su Hagu isporučeni Srbi pravo i obavezu da brane narod kom pripadaju, i državu kojoj su se zakleli, zloupotrebili da bi kršili ljudska i manjinska prava onih koje brane kao „kolateralnu masu“. Sledom Ilićeve nedoslednosti, niko razuman i nije očekivao da bi Ilić, makar na zatvorenoj sednici vlade, u tom času mogao da bar ezopovski zucne: Zašto baš LJajić, čemu eventualni „sukob interesa“, zar svi ne gledamo isto i jednako na problem saradnje sa Hagom? I zar niko u toj dalekosežnoj srpskoj vladi nije našao za shodno da zaštiti pravo gospodina LJajića na posvedočenu političku i građansku uljudnost koja će ubrzo u svesti šovinistički raspoloženog Zapada upravo inicirati pitanje „nedostatka političke volje“ da se kolaboracija okonča!?
Najzad, smatram umesnim izneti ovde dve-tri istorijske činjenice, podsećanja i zaključka radi.
U unutrašnjosti novosadske crkve, one koju je živopisao niko drugi do Paja Jovanović, u vitražu, naslikana je ličnost koja ne spada ni među nacionalne ni među hrišćanske svetinje - sultanija Olivera, sa turbanom na glavi. Olivera je srpske gore list, i nije se udajom za sultana odrekla vere materinske, te neka to bude dovoljan razlog što je veliki slikar našao mesta za njen lik u hramu Gospodnjem.
Na jednom ikonostasu u Banatu Srbi su ovekovečili i Josifa Drugog, nemačko-rimskog cara i hrvatsko-ugarskog kralja, tvorca „Patenta o toleranciji“ (1781).
A u pivskom manastiru znatno pre Josifa, prikazan je lik Mehmed-paše Sokolovića.
Oltari su, zaista, lepša slika Srbije od one kojom nas pune preko televizije.
