Izvor: Politika, 10.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pasoš i otisak prsta, molim!
Šengenski režim je proširio svoju teritoriju: pošto mu je prišlo još devet država, on sada obuhvata prostor od Baltika do Atlantika. Privilegiju da bez pasoša prelaze granice drugih zemalja EU dobijaju i građani zemalja koji do pred kraj prošlog veka nisu mogli da izađu ni iz sopstvene, poput Češke, Mađarske ili nekadašnjih republika SSSR-a – Estonije, Letonije i Litvanije. Najmanju promenu osetiće Slovenci: oni su i pre pada Berlinskog zida, sa crvenim pasošem SFRJ, bili građani >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sveta.
Ali pravo da ignorišu granice unutra, novi podanici šengenskog carstva dobili su tek pošto je prethodno proverena njihova sposobnost "da garantuju visoki nivo granične kontrole" spolja. EU se dakle iznutra dodatno otvara, a spolja još čvršće zatvara. "Evropa bez granica" je u stvari, ma kako to paradoksalno zvučalo, preokupirana svojim granicama.
Sada je već sasvim očigledno da je rušenjem njene nekad najtvrđe unutrašnje granice, Berlinskog zida, otpočeo proces postavljanja podjednako teško probojnog "zida prosperiteta". Šengenski režim je izuzetno strog za autsajdere – redovi ispred EU ambasada u Beogradu o tome rečito svedoče. Ovih dana on dobija još jednu meru: sve avio-kompanije koje operišu u EU biće obavezne da 13 godina (zašto ne 10 ili 15?) čuvaju sve podatke o putnicima koji u njene vazdušne luke ulaze ili izlaze.
Uprkos svemu ovome, granice su u svetu ipak sve manje relevantne za sve – osim za ljude. Protok robe i kapitala nikad nije bio slobodniji. Internet, satelitske televizije, mobilni telefoni, od planete su prvi put napravili istinsko "globalno selo". Globalizacija je donela dosad neviđeni stepen planetarne integracije, ali, gledano iz drugog ugla, njeni glavni ideolozi i korisnici su podigli i najčvršće ograde.
Uzmimo, za primer, Ameriku, koja prema prvom susedu, Meksiku, podiže granični zid, da bi sprečila da na njenu teritoriju ulaze oni sa druge strane koji sanjaju o boljem životu. Putovanje avionom u Ameriku i iz Amerike postalo je veliko maltretiranje, od izuvanja cipela, do "telesnih skenera" koji svakog putnika vide sasvim nagog. A svako ime pri tom se proverava u bazi podataka u kojoj je čak 700.000 "mogućih terorista". U strahu stvorenom posle istorijskog 11. septembra jesu velike oči, ali da li baš toliko ljudi može da ima zle namere?
Kontroverznu meru uzimanja otisaka prstiju i fotografisanja svakog vazdušnog putnika uvodi i Japan, gde je nedavno izbio skandal kada je jedan ministar na konferenciji za štampu to opravdao sopstvenim iskustvom – saznanjem da je "prijatelj jednog njegovog prijatelja" često posećivao Tokio – da bi se potom otkrilo kako je član ekipe Al Kaide koja je organizovala veliku terorističku akciju u Indoneziji.
Globalizacija je jedno, ali sistem nacionalnih država, uprkos mnoštvu manje ili više delotvornih multinacionalnih institucija (i kompanija), ipak je osnovni princip svetskog poretka. U njemu su granice svetinja. A možda i nisu – uzmimo, recimo, zaplet sa Kosovom. Granice su najčešće glavni uzrok problema, od aktuelnih između Avganistana i Pakistana (gde lokalni Paštuni koji žive na obe strane "Durandove linije" uopšte nemaju osećaj da prelaze međunarodnu među – oni samo misle da se kreću po tradicionalnom Paštunistanu), pa preko tradicionalnih bliskoistočnih, od kojih je sada u žiži ona koja deli Kurde koje je hod istorije ostavio u četiri države: Turskoj, Iraku, Iranu i Siriji. Da ne pominjem afričke pravolinijske granice koje su kolonijalni gospodari svojevremeno povlačili – lenjirom.
Ali, da se vratim Evropi, koja se, rekoh, iznutra otvara, a spolja zatvara. Ona se sada suočava sa saznanjem da ne dolaze svi problemi spolja. Sve su veće, naime, brige starih EU članica da im radnici iz novih, spremni da rade za manje pare, slobodni da se kreću trbuhom za kruhom, uzimaju radna mesta. To je dobilo i posebno ime – "sindrom poljskog molera". Primetno je, međutim, da ovo u poslednje vreme eskalira u socijalni sukob većih razmera, o čemu svedoče najnovija zbivanja u Italiji, čije vlasti pokušavaju da pomire obaveze iz zakona EU sa sve većim pritiscima javnog mnjenja da se proteraju "opasni građani EU" – siromašni imigranti iz najnovije članice kluba, Rumunije, kojima se pripisuje najnoviji talas kriminala.
Ima li u ovoj priči o granicama pouka i za nas? Naravno da ima, a glavna je da ne treba ostati spolja, već da što pre treba biti unutra.
[objavljeno: ]
