Izvor: Blic, 03.Okt.2010, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Parlate li italijanski?
Kritiku ovog restorana treba početi od usluge: u prethodnim nastavcima ove rubrike uglavnom sam negodovao nad posluženjem. Za konobare u restoranu „Bella Napoli“ nemam nijednu primedbu. Nikako nisu hladni, ali s druge strane ne pokušavaju da se „uortače s gostom“. Rečju: domaćinska atmosfera s merom.
Osim toga, u ovom restoranu postoji ono što bi trebalo da bude uobičajeno u svakom: konobar, za kojim ide domaćin restorana. Konobar vas poslužuje, spremno odgovara >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na sva pitanja, a domaćin ide za njim i postavlja vam čuveno restoransko pitanje: „Da li je sve u redu?" Dakle, pravi restoranski raj.
Kao u Italiji? Ma, nikako, tamo su camerieri daleko neljubazniji. Italija već decenijama misli da ima bogomdanu klimu, more, starine i kuhinju, te da oko toga ne treba mnogo da se trudi. Konobari u zemunskom restoranu „Bella Napoli" su, dakle, daleko ljubazniji od italijanskih, ali tu je hrana. U Italiji je ona toliko italijanska, da svaka pokrajna ima svoja testa, te ćete i u ostalim zemljama sverpisutnu picu daleko teže pronaći van oblasti Kampanje, to jest Napulja, nego što biste mislili. Praviti italijansku hranu u Beogradu znači dobro savladati stani jezik. Da li se, dakle, u restoranu „Bella Napoli" parla italijanski? Pa, reklo bi se dosta dobro, iako ima srpskog akcenta. No, da se učilo, učilo se. Najpre, kad uđete u restoran, sačeka vas prijatna bašta koja planiranom starinom i imitiranom južnjačkom zapuštenošću baš podseća na Italiju. Tu je drveni venjak i nekoliko fontanica, a u jednom kraju se čak suši i tobožnji veš nalik na primorski manir.
Dobro došli u Italiju, nego da vidimo šta se tu jede. Poručili smo „pastu đenoveze" (za koju nam je ljubazno rečeno da je sa semenkama bora – pinjolama) i „taljatele sa kozicama i tikvicama u sosu od šafrana" (naglašeno nam je: šafran je tucan i svež). Cene su za primo pjato bile previsoke: pasta đenoveze 690, a taljatele 890, ali ukus im je bio prvorazredan. Doduše – e, tu škripi onaj „srpski italijanski" – taljatele su imale previše sosa od mućenih jaja. Bile su zato odveć žute i za italijanski ukus teške. Malo prepunjenih stomaka, prešli smo na ribu, jer i ona je važan deo italijanske kuhinje. Poručili smo brancin s povrćem zapečen u rerni. Na ribu smo možda čekali predugo, ali su nas na to odmah upozorili. No, gde bismo žurili? U restoranu smo. Kad je brancin donesen u keramičkom ovalu i stručno serviran na tanjir, uplašili smo se da nam drugi gosti ne otmu parče. Cena za ribu isto visoka (porcija oko 1.300 dinara), ali svaki zalogaj se isplatio.
Ribu smo zalili odličnim „šardoneom Radovanović" (cena visoka: 1.990 za butelju) i „trijumfom Aleksandrović" (isto jakih: 2.390). Za „stare italijanske znance", vina iz vinarija „Brunello" (cena 6.990) i „Castello banfi" (7.490) iz čuvenog mestašca Montalčino, našli smo da po cenama nisu za Srbe. Ipak, dobro napijeni i najedeni ustali smo od stola. O toaletu ne bih sada previše: čist, ali ipak po mnogo čemu nemaran. Ono što treba istaći je da nas je posluga ispratila maltene mašući za nama. Poneli smo posetnicu i „pravu južnjačku" razglednicu sa starinskom slikom restorana. Da vidim, rekoh sebi, da li ću to zateći u sledećem restoranu.
„Bella Napoli"
Zmaj Jovina 35, Zemun
Hrana 5
Higijena 3
Usluga 5
Cene 2
