Izvor: Politika, 25.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Paralele i kontrasti
U Galeriji SANU još traje izložba slovenačke arhitekture 20. veka, a u Muzeju primenjene umetnosti tek je završena izložba srpske arhitekture u razdoblju od 1980. do 2005.
ARHITEKTURA I POLITIKA
U Galeriji SANU još traje izložba Slovenačka arhitektura XX veka, a u Muzeju primenjene umetnosti tek je završena izložba srpske arhitekture Paralele i kontrasti 1980–2005. Autor prve je Stane Bernik, istoričar umetnosti i dugogodišnji arhitektonski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kritičar, a druge Ljiljana Abramović-Miletić, takođe istoričarka umetnosti. Stane Bernik je premijeru svoje postavke imao 2001. u ljubljanskoj Mesnoj galeriji, a potom je izložba putovala gradovima nekadašnje Jugoslavije. U Beograd je došla 2007, u godini kad se u Sloveniji obeležavalo 50 godina od smrti mitskog arhitekte Jožeta Plečnika. A izložba o poslednjih 25 godina srpske arhitekture najverovatnije da neće imati takav itinerer.
Stane Bernik je 2004. objavio obimnu studiju Slovenačka arhitektura XX veka u kojoj definiše kriterijume za izbor autora i dêla za ovu retrospektivu. Počinje Maksom Fabijanijem, nastavlja Plečnikom, Vurnikom, Mušičem, Novakom, Edvardom Ravnikarom... pa Miheličem, Koželjem, Kobeom, Vojtehom Ravnikarom, Bončom... i završava međunarodno znanim tandemom Sadar–Vuga. Plečnika nije zastupio u meri u kojoj bi se moglo očekivati, da se ne bi remetio balans izložbe, a i zato što je – kako je Bernik dodao – Plečnikovo delo dobro poznato i o njemu su rađene mnoge studijske izložbe, poslednja prošle godine.
Prezentacija slovenačkih arhitekata šarolika je i relativno brojna. Tu su svi pokreti koji su vladali graditeljskom i umetničkom scenom. Od secesije i modernizma – koji se već naslućuje prvih godina dvadesetog veka – preko funkcionalizma i razmaha moderne u vreme obnove zemlje posle Drugog svetskog rata, razdoblja istraživanja u pedesetim, inovativnih šezdesetih i stvaralačkih sedamdesetih, postmodernizma i dekonstruktivizma osamdesetih, do današnjih preispitivanja funkcionalizma. Objekti su građeni od Ljubljane, Maribora, Bleda, Murske Sobote i Sežane do Osijeka i Novog Sada.
Bernik se trudio da predstavi sve značajnije arhitekte, ne samo nekoliko najvažnijih. U toj sveobuhvatnosti i raznolikosti je kvalitet izložbe. Ređaju se dela koja neće zaobići nijedna istorija arhitekture, ali – uz moćne objekte velikih autora – nižu se i mali, ne toliko poznati, oni koji odražavaju duh svog vremena i želju arhitekata da se i u malim sredinama, pomalo skrajnutim od glavnih umetničkih i graditeljskih tokova, primene iskustva i tada nove i revolucionarne ideje. Posle Drugog svetskog rata u Sloveniji dugo nije bilo velikih političkih i društvenih kriza, pa se i arhitektura razvijala relativno mirno i evolutivno. Smenjivale su se generacije, preklapali različiti autorski i senzibilitetski rukopisi. Iako mala, Slovenija izgleda da je imala i ima dovoljno prostora, sluha i novaca za to višeglasje. Tako se bar iz perspektive Srbije čini. Mada sam sigurna, čak i znam, da bi se u Sloveniji štošta prigovorilo ovoj pomalo idiličnoj konstataciji.
Ljiljana Abramović je imala mnogo teži zadatak, iako se bavila mnogo kraćim periodom. Nije to samo zato što je Srbija malo veća od Slovenije, već se istorijski uvid komplikuje činjenicom da su u Srbiji u poslednjih 25 godina političke prilike dramatično uticale na sve sfere života. Dakako i na arhitekturu. Turbulentnih devedesetih razbucano je sve što su osamdesete obećavale, a od 2000. svi se trude da sakupe komadiće i krenu ispočetka. Ali, u zemlji u kojoj se nazadovalo celu jednu deceniju, vreme je ipak teklo. Unazad ili unapred. Mnogi su otišli da se više ne vrate. A početkom osamdesetih bili su perspektivni, mladi i naivni. Osnivali su razne grupe (recimo MEČ: Musić, Ećimović, Čehovin), pisali manifeste, nasmešeno pozirali na stepenicama kalemegdanskog parka za grupni portret nove beogradske arhitekture i izlagali u Salonu MSU u režiji Darka Popovića, oduševljavali se novinâma na arhitektonskom nebu, dobijali nagrade na velikim konkursima, verovali da ih ništa ne može zaustaviti...
U haosu devedesetih i u arhitekturi su poremećene vrednosti. Svega je nedostajalo. Izolovani i nespremni, arhitekti su se snalazili kako su znali i umeli. Samo najjači su izdržali, a snaga najčešće nije u korelaciji sa kvalitetom... Novo vreme donelo je i nove prohteve – novobogataši su poželeli sopstvene kuće. Da se prikažu. Tada, skoro da je uništeno beogradsko Dedinje. Na rasparčanim parcelama nekadašnjih vila gradilo se bez ikakvih kriterijuma. Pomama za kućama koje su se smatrale luksuznim rasplamsala se preko svake mere. Taj luksuz je najčešće bio jeftin, sirov, pompezan – kako konstatuje Ljiljana Abramović-Miletić – i Dedinje se pretvorilo u poligon za iskazivanje taštine i bahatosti.
U sveopštem haosu, ipak, izgrađeni su i pojedini kvalitetni objekti. Neki od mladih nada iz osamdesetih, oni koji nisu otišli, sazreli su u dobre autore: Branislav Mitrović, Vasilije Milunović, Mustafa Musić, Jovan Mitrović, Dragan Stamenović, Ružica Božović-Stamenović... Oni su i posle 2000. nastavili da grade, uz nekoliko svojih profesora i generaciju školovanu devedesetih. Zoran Radojičić i Dejan Miljković – tada sasvim mladi i neiskusni – dobili su konkurs za rekonstrukciju Jugoslovenskog dramskog pozorišta i skrenuli pažnju na sebe.
Izložba Paralele i kontrasti 1980–2005 pokazuje da se arhitektura u Srbiji može meriti samo sobom samom. Njeni dometi su u granicama ove zemlje. Izvan, na međunarodnoj sceni, sve je drugačije. Ovde se još uvek sa strepnjom prate političke prilike i priželjkuju, za početak, bar uslovi kakve imaju arhitekti u regionu.
Snežana Ristić
[objavljeno: 26/01/2008]
