Izvor: Politika, 29.Sep.2013, 11:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Parade netrpeljivosti
Vlada Srbije donela je najmanje lošu odluku. Građani Srbije već su platili preveliku cenu olako obećane političke brzine
Nekada u politici nije moguće doneti dobru odluku. Ali odlučivši da ove godine ne dozvoli održavanje Parade ponosa i „pratećih” skupova, Vlada Srbije je donela najmanje lošu odluku.
Ipak, njome neće biti zadovoljne dve grupe ljudi. Mnogi s razlogom nezadovoljni građani nisu u stanju da vide izvore tuđih frustracija i besova. Naše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sopstvene muke i poniženja uvek nam deluju kao najveći.
Drugi izvor nezadovoljstva, čini se, dolazi od aktivista koji veruju da će njima biti bolje samo ako svima ostalima bude mnogo gore. Takvih ljudi ima na rubovima obe polovine duboko podeljene srpske političke scene.
Nije reč o lažnoj simetriji. Ultranacionalistički ekstremisti i militantni huligani imaju i neočekivane „saveznike”. Umesto jedne parade koja slavi ljubav i toleranciju, dobili smo dve parade netrpeljivosti i samoživosti.
Popularne društvene mreže pune su uvreda i mržnje. Oni koji likuju, kao i oni koji žale zbog zabrane, skloni su da građane s kojima se ne slažu predstave kao neljude ili ih vežu za najveće evropske bauke. Tako jedni govore o nepopravljivom „srbistanu”, a drugi pominju nametnuti „pederistan”.
Nije reč samo o porastu ekstremizma već i o sve većem broju nezadovoljnika koji traže prava bez odgovornosti. Slepo insistiranje na „mojim” pravima „po svaku cenu”, nažalost, nije samo samoživo, već može biti antidemokratsko, razarajuće. To treba imati u vidu i kada razmišljamo zašto je održavanje parada ponosa u prosperitetnim i stabilnim evropskim zemljama tek nedavno postalo moguće.
Ni tamo nije bila reč samo o široko raširenoj homofobiji. Strah od ugrožavanja društvene stabilnosti i demokratskog razvoja bio je jedan od glavnih razloga što su zapadne zemlje dugo oklevale da svojim građanima daju neka od elementarnih građanskih prava i zašto su homoseksualci po pravilu bili poslednja „autohtona” manjina koja ih je dobijala.
Štaviše, čak i danas u 19 američkih saveznih država zaposleni može legalno da dobije otkaz samo zato što je gej. Seksualni odnosi između osoba istog pola u velikim delovima SAD bili su ilegalni sve do 1997. godine, kada su poslednji put na sud izvedena dvojica muškaraca zbog ljubavi unutar (svoja) „četiri zida”.
Kada se promena konačno desi, lako je zaboraviti koliko je trnovit bio put do nje i zašto je bilo toliko teško postići čak i minimum društvenog konsenzusa. Još je lakše prevideti da je i drugima teško da žive život dostojan čoveka i budu ponosni.
Identitetsko slepilo ovde je posebno izraženo kada je reč o gubitnicima tranzicije, masama čije su muke predstavljene kao cena „boljeg života” i „napretka”, pa mnogima odavno deluju kao normalno i očekivano, redovno stanje. Oni koji su nezaposleni i životare od danas do sutra jesu većina u Srbiji, ali to njihove patnje i poniženja ne čini ništa manjim od onih s kojima se susreće oklevetana homoseksualna manjina.
Odnosi Srbije sa Zapadom su izuzetno komplikovani i to čini da svaki problem ovde lako dobije snažnu „nacionalnu” dimenziju. Zato nije reč samo o tome da jedne žrtve sebe vide kao ponižene Srbe, a druge kao ponižene homoseksualce.
Ono što je najopasnije jeste to što jedni samopravedni aktivisti i ostrašćeni ideološki ratnici sebe vide kao ljude koji su poniženi i uskraćeni zato što su Srbi, a drugi, sve češće, zato što žive među Srbima.
Nažalost, nije potrebno samo jednoj strani objašnjavati da je homoseksualnost normalna, da je znak različitosti i da, možda, njihova deca ili braća i sestre vole osobe istog pola, iako to panično kriju. Na drugoj strani ima ljudi koji kao da ne mogu da razumeju da ljudske zajednice nikada nisu samo „imaginarne” i da u srcu mnogih građana Srbije stanuju i neke druge velike ljubavi.
Na primer, svako pominjanje Kosova u kontekstu Parade ponosa biva izloženo ruglu i podsmehu. Ali, hteli to ili ne, živimo zajedno i jedan izuzetak, čak i onda kada nas se lično uopšte ne tiče, može uticati na ono do čega nam je mnogo stalo. Zato ne možemo očekivati da jedan tako veliki presedan kao što je kosovski neće proizvoditi druge presedane.
Nisu nas samo Slobodan Milošević i loši nacionalisti smestili u globalni geto u kome su suspendovana neka od ključnih međunarodnih pravila.
Uporno insistiranje na kršenju suvereniteta Srbije, bez presedana u savremenom svetu, odraziće se, nažalost, i na prihvatanje novih, istinski humanih i naprednih zapadnih normi, kakva je shvatanje da u svakoj evropskoj metropoli ljudi koji vole osobe istog pola mogu ponosno da prošetaju centrom grada bar jednom godišnje.
U zemlji u kojoj je decenijama bilo previše izneverenih nada – i u kojoj se nakupilo mržnje, frustracija i besova – neophodno je praviti i poneki težak i ružnjikav kompromis. Svako kome se mnogo žuri i ko pri tome pokušava da ignoriše tu bolnu realnost neće doprineti pokušajima da ona bude promenjena.
Da bismo nastavili da idemo napred ponekad je potrebno zaustaviti se. Građani Srbije već su platili preveliku cenu olako obećane političke brzine.
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 29/09/2013
.jpg)
