Izvor: Blic, 06.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Para na paru ide
Jedan i u svetu veoma cenjeni ekonomista iz Srbije, inače sklon šali, voli da kaže kako „uvek valja imati na umu prvo pravilo funkcionisanja parne mašine". To je pravilo jednostavno i opštepoznato – „para na paru ide".
Šalu na stranu, ozbiljno je pitanje kako na nivou pojedinca ili domaćinstva najefikasnije raspolagati datim resursima, uključujući i onim uvek dobrodošlim, namenjenim štednji. Potpuno pojednostavljeno, može se pitati da li >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << štedeti u dinarima ili u devizama, bilo u banci, bilo u „slamarici". Tu, bolje rečeno: i tu, valja razmisliti kako novčanim resursima upravljaju oni koji imaju onu paru na koju para ide.
U pravilu, velike kompanije i bogati pojedinci ne drže novac samo u jednoj banci. U osnovi ovakve odluke je prirodna želja da se smanji rizik. Čak razne vrste rizika. Pravilo je apsolutno primenjivo i na kućne budžete, ma koliko oni, na žalost, ponekad bili mali.
Prirodno sledi i da odluka o vrsti štednje ne mora da bude jednoznačna. Praksa u Srbiji pokazuje da se, iako su prinosi na dinarsku štednju daleko veći nego na deviznu, građani u lavovskom obimu odlučuju za štednju u devizama. Biće da se tu radi o onoj narodnoj: koga su zmije ujedale, taj se i guštera boji. Istina, ukupna štednja prilično brzo raste, ali bauk inflacije nije zaboravljen.
Jedna mala anketa među sitnijim štedišama pokazala je da se kratkoročno u poslednje vreme rado odlučuju na dinarsku štednju, a da se kod dugoročnije štednje baš „lome" između „slamarice" koja ne donosi nikakav prinos, ali i ne donosi nikakav rizik, i štednje u nekoj od poslovnih banaka i to, naravno, u devizama.
Vrlo je zamimljivo objašnjenje jednog štediše o tome zašto se ipak odlučuje da svoja nevelika devizna sredstva drži u banci. On kaže da mu je rizik od toga da će on sam ili neko od ukućana, „dokazano", kako tvrdi, izvući pare iz „slamarice" mnogo veći nego da će banka propasti.
Drugi, pak, štediša objašnjava da se za kratkoročnu štednju u dinarima odlučio jer smatra da je to ipak manji rizik nego da učestvuje u igrama na sreću ili da „ostavlja novac u sportskim kladionicama". Tvrdi, takođe, da je njegova odluka plod „prilično velikog iskustva".
Konačni odgovor na pitanje kako upravljati štednjom, mogao bi takođe biti jednostavan i opštepoznat kao i onaj iz uvoda – nikada ne bi trebalo igrati na samo jednu kartu.
