Izvor: Politika, 08.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Papa pokriven kaputom
Izložba prištinskih umetnika u Novom Sadu i Beogradu jeste još jedna u nizu onih koje su šokirale javnost likovnim predstavama sa direktnim religioznim i političkim aluzijama
UMETNOST I PROVOKACIJA
Izložbu dela prištinskih umetnika „Odstupanje”, donedavno postavljenu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, od četvrtka je moguće videti i u beogradskoj galeriji Kontekst. Podsetimo, reč je o izložbi na kojoj je delo „Licem u lice” umetnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Drena Maljićija na kome su sučeljeni portreti Elvisa Prislija i Adema Jašarija izazvalo reakcije u ovdašnjoj javnosti. Prema izjavama koje je dao, umetnik nije imao nameru da provocira već da kritikuje stvaranje savremenih mitova.
Osim objašnjenja koje je u medijima davao direktor ovog muzeja, umetnik Živko Grozdanić (i sam sklon provokativnim radovima), reakcije na ovu izložbu uglavnom su se svodile na dnevnopolitičke komentare. Muzej savremene umetnosti Vojvodine na kraju je ipak pozvao stručnu javnost na otvoren razgovor koji je, posle kratkog muka, konačno upriličen u galeriji Kontekst.
Dela koja su uspela da isprovociraju javnost ne manjkaju u istoriji umetnosti, posebno skorijoj: „La nona ora”, Mauricija Katelana, „Meteorska kiša” Živka Grozdanića ili zastave Luke Vitonea koje su apelom građana skinute sa čačanskih ulica tokom prošlogodišnjeg Memorijala „Nadežda Petrović”. Provokacija po sebi ide na ruku umetniku, bez obzira na to šta je njegov krajnji cilj. Ali, gde prestaje jevtina provokacija i gde počinje umetnički rad?
Na 45. Oktobarskom salonu u Beogradu (2004), na poziv međunarodne selektorke Ande Rotenberg, beogradski umetnik Vladislav Šćepanović izložio je 12 portreta među kojima su Bin Laden, Zvezdan Jovanović, Radovan Karadžić, Sadam Husein, Slobodan Milošević, Arkan, Fidel Kastro... Portreti su iznad glava imali oreole svetaca. Samo nekoliko meseci ranije samostalna izložba ovog umetnika sa istim slikama trebalo je da bude otvorena u galeriji Progres, ali je uoči otvaranja zabranjena.
„Ja sam pre svega želeo da provociram slikom, koja je ugrožena kao medij. Od klasične slike danas postoji podsvesni strah jer ona je jedinstvena, neponovljiva i trajna. Kada je reč o portretisanim ličnostima, želeo sam da podstaknem pitanja da li su oni zaista to za šta su proglašeni, ili bi trebalo preispitati dominantna gledišta”, kaže Vladislav Šćepanović.
Zanimljivo je da je prilikom predstavljanja ove izložbe u Podgorici (2003) sve prošlo bez posebnih reakcija, a prikazi i kritike koje su se pojavile u medijima doticale su isključivo likovnost i zanatsko umeće bez ijedne reči o motivima i kontekstu.
Na Cetinjskom bijenalu (2004) albanski umetnik Albert Heta izvodi rad „Ambasada republike Kosovo – Cetinje, Srbija i Crna Gora". Na zgradu bivšeg poslanstva Kraljevine Srbije aplicirani su tabla, grb i zastava Albanije. Posle velikog medijskog pritiska i pošto je rad i fizički oštećen, direktor Bijenala Petar Ćuković odlučuje da ga ukloni sa izložbe, odnosno iz javnog gradskog prostora, a princ Nikola Petrović, osnivač Cetinjskog bijenala, javno se izvinjava crnogorskom narodu ističući da je u aktuelnom političkom kontekstu rad „neodgovarajući" i „opasan".
– Rad italijanskog umetnika Mauricija Katelana „La Nona Ora”, 1999. (The Ninth Hour), poznat pod nazivom „Papa pogođen meteoritom”, u Poljskoj je izazvao veliki skandal. Odmah po otvaranju izložbe u Nacionalnoj galeriji u Varšavi izložba je zatvorena, a poljski ministar kulture je na samom otvaranju pokušavao da podigne meteorom pogođenog „papu”. Nakon niza bezuspešnih pokušaja, brižno ga je pokrio kaputom. Rad Alberta Hete „Ambasada Kosovo” prošao je još gore. Kada sam nedavno na blogu B92 predstavila ovaj rad, reakcije blogera većinom su se odnosile na njihov stav prema osamostaljenju Kosova, ne uviđajući da je taj rad fikcija i da takođe postoji mogućnost diskusije, na primer, i o realnoj virtuelnosti. Simptomatično je da ova vrsta radova zapravo testira ideološke kapacitete zajednice u kojoj je izložen, u ovom slučaju Poljske i tadašnje države Srbija i Crna Gora, i da skulpturu pape doživljava kao živog čoveka, a ambasadu fiktivne države ima potrebu da demolira. Ovi radovi ne zavise od „stručne interpretacije”, jer su oni tako osmišljeni da intervenišu u javni prostor – prostor tabua – kaže umetnica Milica Tomić i dodaje:
– Pre bi se moglo reći da oni na osnovu reakcija, diskusija i emocija koje pokreću, više analiziraju i oslikavaju ideologiju, epohu, sredinu, i kontekst u kome su se pojavili. Rad Drena Malićija „Licem u lice” je, kako vidim, takođe proizveo „muke s realnošću” koje su nekada izazivale teorijske rasprave u vezi sa statusom pravoslavne ikone, odnosno čuveno pitanje: da li se na ikoni pojavljuje sam svetac, ili je to samo njegova slika?
Istoričar umetnosti Dejan Sretenović kaže da kada govorimo o „provokaciji" onda govorimo o efektima šire društvene polemičke recepcije nekog umetničkog dela koja se proteže izvan njegovog zaštićenog prirodnog rezervata koji nazivamo svetom umetnosti u kojem mu je takozvana sloboda izražavanja zagarantovana. Bez obzira na to da li je pogrešno protumačeno od strane iskreno neupućene javnosti, da li su mu tendenciozno imputirana značenja koje objektivno ne emituje ili je umetnik sam smišljao provokaciju, u pitanju su oni momenti kada se umetničko delo pojmi kao pretnja nekoj od konstitutivnih ili aktuelpolitičkih vrednosti zajednice u čijem se kontekstu pojavljuje.
Ljiljana Gavrilović, etnolog iz Etnografskog instituta SANU, na elektronskim muzejskom forumu povodom izložbe prištinskih umetnika, prva je (i jedina) istakla važnost razgovora o savremenoj umetnosti i predstavljanju u muzejima. Ljiljana Gavrilović smatra da nam je potrebno što više izložbi koje bi bile ne toliko provokacija, koliko postavljanje pitanja o svetu koji nas okružuje.
– Nažalost, muzeji kod nas, po pravilu, ćute i prave izložbe koje su ili politički podobne (setimo se samo izložbi o Kosovskom mitu iz devedesetih godina prošlog veka, ili beskonačnog niza izložbi ikona ili kopija ikona i fresaka, koji od tih godina traje do danas), ili su „apolitične”. Muzejski radnici, u oba slučaja, čvrsto veruju da se ne bave politikom, i da je stvarnost koju oni prikazuju na izložbama „objektivna”, iako tako nešto ne postoji, niti je ikada postojalo. Svaka reprezentacija kulture – od kabineta kurioziteta u 16. veku, pa sve do savremenih muzejskih zbirki i izložbi – ideološki je oblikovana i izražava jasan politički stav, čak i ako je on nenameravan.
Marija Đorđević
[objavljeno: 09/02/2008]
