Izvor: Politika, 28.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Papa, Luter i Petar Veliki
CILJ SANKCIJA JE DA NANESU BOL. Što više bole, to su veće šanse da će postići cilj. One nisu nikakva humana, nenasilnička alternativa ratu, iako mogu da budu manje zlo. Naime, sankcije podrazumevaju postepeno nasilje, jer ljudi mogu da umru od gladi ili bolesti.
Vašington je, dakle, odlučio da Teheranu nametne nove, dodatne sankcije zbog iranskog nuklearnog programa. Iako je cilj tih novih sankcija, zapravo, samo kupovina vremena, jer istorijski gledano sankcije nikada nisu funkcionisale. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Uvek ima zemalja koje zbog svojih ekonomskih interesa stvaraju "rupe" u primeni sankcija. Konkretno, u slučaju Irana to su neke zapadnoevropske države, ali pre svega Rusija, Kina i Indija. Upravo su Kina i Indija najviše zainteresovane zemlje da problem iranske atomske bombe ne preraste u krizu oko nafte.
Za Vašington to sve znači da će na kraju priče oko iranske atomske bombe verovatno biti potrebna sila u smislu što pre to bolje. Jer, administracija smatra da je Iran sa nuklearnim oružjem opasnija opcija od rata protiv Irana koji još nema takvo oružje. Zvanična Amerika, naime, misli da sadašnji politički sistem Irana pogoduje pojavi fanatika koji će staviti prst na okidač nuklearnog oružja. Koje su onda opcije Vašingtona?
Softverski napadi američkih hakera koji bi ubačenim virusima probili iranske zaštitne šifre, uništili vitalne podatke atomskog programa i onda bi sve centrifuge za preradu nuklearnog goriva lančano stale. Ali, treba probiti te iranske šifre. Opcija broj dva jeste da Izrael izvede reprizu operacije "Vavilon" iz 1980. godine kada je bombardovao irački nuklearni centar Osirak i uništio ga. Ova opcija sigurno bi dovela do iranske odmazde po Izraelu, jer Iran već ima teritoriju Izraela u raketnom dometu. Podopcija jeste fizička eliminacija ključnih iranskih naučnika i inženjera koji rade na nuklearnom programu. Metoda omiljena "Mosadu", pa je nedavno i isprobana. Kažu uspešno.
Opcija broj tri jeste američko gađanje iranskih nuklearnih postrojenja. Slabost te opcije jeste dilema da li američke tajne službe uopšte i mogu da precizno lociraju sve iranske nuklearne pogone, koji su raspoređeni širom zemlje i duboko u brdima. Opcija broj četiri je vojna invazija na Iran, što naravno ne dolazi u obzir u situaciji kada je Amerika u stanju vojne prenapregnutosti zbog ratova u Avganistanu i Iraku. Opcija broj pet jeste igra na kartu podele unutar iranskog političkog establišmenta, nada da će iranski verski radikalizam dovesti do pragmatizma kao u Kini posle kulturne revolucije. U tom kontekstu Vašington često ponavlja geslo: "ne Ahmedinežadu, da iranskom narodu i modernom Iranu". Problem je u tome što većina Iranaca nuklearni program zemlje doživljava kao stvar nacionalnog prestiža i pitanje nacionalne časti, pa nema garancija da bi i drugačiji Iran, sa drugim liderima, bio manje zaljubljen u atomsku bombu. Osim toga mnogi Iranci kažu da je islam daleko bolja religija od hrišćanstva i da zapadni materijalizam nudi daleko manje ljudskom duhu od, recimo, afričkog načina života. Onda neki iz Vašingtona repliciraju da je sve to možda i tačno, ali da je politika zapadnih sila stabilnija od politike u drugim delovima sveta i da je zbog toga u takvim zemljama manja verovatnoća pojava nekog ludaka koji će upotrebiti nuklearno oružje. Onda ovi iz Teherana kažu – a Hirošima, a invazija na Irak pod lažnim izgovorima? I tako stižemo do nove forme imperijalizma. Teška tema.
AMERIKA HITNO TRAŽI NOVE NATO TRUPE ZA AVGANISTAN. Ukoliko saveznici ne pošalju svoje nove jedinice u tu zemlju, SAD su zapretile da će povući svoju vojsku sa Kosmeta. A bez američkih vojnika na Kosmetu, ni eventualno nova vojna misija EU nema šanse na uspeh. Da li je NATO pred porazom u Avganistanu? Ili zašto velike zemlje gube male ratove? Za Avganistance to je još jedan slučaj neovlašćenog prisustva stranaca u avganistanskoj istoriji čemu se treba suprotstaviti po svaku cenu. Istorija te zemlje prepuna je primera kako taj prostor jednostavno "guta i topi" moćne imperije sa njihovim armijama i budžetima. Od britanske do sovjetske. Jer, vreme u Avganistanu za lokalna plemena ne znači baš ništa, godina, dve, deset, pedeset. Talibani uopšte i ne teže pobedi na vojnom planu, oni hoće poraz Amerike na političkom planu i to u samoj Americi. To je rat dve ideologije u kojoj talibani pobeđuju kada ne gube, dok NATO gubi kada ne pobeđuje. Zapravo, kampanja NATO-a tamo je izgubila tempo i podstrek. Borbene operacije izvode samo Amerikanci, Britanci i Kanađani. Ostali su puka logistika i gledaju samo kako da što pre odu kući, a da se Amerikanci previše ne naljute. Javnost u Poljskoj malo je šokirana, jer poljski vojnici ni u Varšavskom paktu nisu morali u Avganistan kada su tamo svojevremeno ginuli sovjetski vojnici. No, sve ima svoju cenu, a ni saveznici, pa ni paktovi nisu uvek isti.
TURSKA VOJSKA BILA JE EFIKASNIJA OD TURSKE DIPLOMATIJE. Pokreti armije prema granici sa Irakom i pretnja da će turska vojska intervenisati preko granice bilo je dovoljno upozorenje da se u Vašingtonu odustane od usvajanja već pripremljene kongresne rezolucije kojom bi se Ankara osudila zbog genocida nad Jermenima. Turska vojska ćuti i deluje, ona i kontroliše politiku zemlje prema kurdskom pitanju. Bez obzira na sve priče o ljudskim pravima, Vašington zbog svojih interesa mora da uvažava stavove turskih generala. Ne sme da zatvori turski pendžer. EU to, očito, još nije shvatila.
VLADIMIR PUTIN JE AMERIČKI RAKETNI ŠTIT uporedio sa nekadašnjom kubanskom raketnom krizom. Skoro da je i tako, pri čemu je Putin sada nastupio kao papa, Luter i Petar Veliki. Istovremeno.
[objavljeno: 28/10/2007]
