Izvor: RTS, 13.Mar.2014, 08:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Papa Bergoljo poslednji revolucionar?
Petrovu službu započeo je bez praznog hoda, vodeći Crkvu odlučnim koracima na dugi put kroz Čistilište. Totalna jezuitska posvećenost Bogu, razumevanje za različitost, ali i suočavanje sa najrazličitijim problemima urodili su plodom - papa Franja je za 365 dana postao najpopularniji Sveti otac.
Kada je tačno pre godinu dana sa balkona bazilike Svetog Petra kardinal Žan-Luj Turan zvanično objavio ad Urbi et Orbi (gradu Rimu i celom svetu) veliku radost "habemus papam" >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << samo su retki, među njima zasigurno tada već "papa emeritus" Benedikt Šesnaesti, znali da je Sveta stolica pred korenitim, suštinskim promenama.
Međutim, ni najvidovitiji nisu mogli pretpostaviti da će za samo 365 dana papa, koji je došao "skoro sa kraja sveta" postati toliko popularan zasenivši, čak moćnu harizmu i slavu Jovana Pavla Drugog. S razlogom, jer je Petrovu službu papa Franja započeo bez praznog hoda, odlučnim koracima vodeći Crkvu "globalnog optuženika" na dugi put kroz Čistilište.
Uostalom, zato je i izabran.
Vatikan se davio u najtežim gresima: bespoštednoj borbi korumpiranih članova kurije za položaj i vlast, ne prezajući ni od špijuniranja Svetog oca, čuvena afera "Vatiliks" uz žrtvovanje i javno razapinjanje na krst srama papinog majordoma, delovanju sve snažnije gej frakcije ili, u umivenom žargonu apostolske palate, "frakcije ujedinjene seksualnom orijentacijom".
Tu su i pedofilski skandali, kojima se ni ne naslućuje broj, finansijske afere, dominantno pranje novca u "Božjoj banci", IOR-u (Institutu za verske poslove).
Nataložena višedecenijska prljavština dovela je najveću duhovnu instituciju do moralnog bankrota, što je uslovilo rapidno odasipanje pastve, najačeg uporišta Svete stolice.
Za životno potrebni preporod Crkve bio je neophodan autsajder-časnik, do srži prožet pastoralnim duhom uz uvažavanje real-politike, što su presudne komponente za sveobuhvatnu viziju sveta sa, podrazumeva se, katoličanstvom u centru.
Jer, bez zavaravanja, to je cilj - povratiti moralni kredibilitet, okupiti zalutale i prikupiti nove članove pastve, a sve zarad povraćaja enormnog globalnog uticaja.
Posle samo 12 meseci pokazalo se da je izbor Argentinca iz Buenos Airesa i pripadnika najdogmatskijeg reda jezuita, kardinala Bergolja za komplikovanu pastoralno-političku misiju bio pravi potez - bez ulaženja u detalje da li je to bila samo maestralno odigrana izborna kombinatorika latino-američkih prelata na Konklavi, kako bi se definitivno marginalizovali korumpirani italijanski kardinali i otvorio put preporodu, ili je presudio duh Božji.
U svakom slučaju, totalna jezuitska posvećenost veri i Bogu, iskreno asketsko ponašanje u svakoj prilici, smernost (prva od sedam glavnih hrišćanskih vrlina), beskonačna odlučnost i umilnost, ali i urbana provenijencija, suočavanje sa najrazličitijim problemima, urodili su plodom - papa Franja postao je najpopularniji Sveti otac.
Njegovim delanjem, blagotvornom očinskom harizmom, skromnošću, toplim i jednostavnim rečnikom opčinjeni su vernici, stari i novi, "poslednji u društvu", ali njegove reči prijaju i večito sumnjičavim ateistima.
Uostalom, da li postoji razumno, savremeno biće, bez obzira na versko (ne)opredeljenje, da može da se ne saglasi sa papinom vizijom Crkve, koja "ne treba da bude okrenuta i dovoljna sama sebi, udaljena od vernika zbog skučenih i rigidnih pravila".
Bergoljo, izoštrenim smislom za analitičnost, uz kritiku nudi i rešenje: "Crkvu u modricama, ranama i prljavštini, jer mora da bude na ulici sa narodom, puna milosrđa, ljubavi i radosti".
U svetlu istorijske odgovornosti, a uvažavajući evidentne, radikalne, društvene promene, papa Franja je otišao korak dalje.
Za određene teološko-dogmatske krugove, prelazi dramatičnu granicu predlozima - da je neophodno vratiti u crkvene skute razvedene osobe, dati veći značaj ženi, ali bez upliva u svešteničku hijerarhiju, preko priznanja da pedofilija nije greh, već nasilje za koje mora da se odgovara, pa do šok pitanja-odgovora "Ko sam ja da osuđujem homoseksualce?"
Značajan stepen razumevanja za najrazličitije društvene slojeve, uz nezaobilazno bivstvovanje na Tviteru (papin nalog je najpraćeniji na svetu), rezultiralo je nezapamćenom popularnošću čime je 266. Petrov naslednik ostvario prvi, najvažniji cilj - povraćaj moralnog kredibiliteta Crkve i brojnosti pastve.
Intelektualac i predani delatelj, papa Franja je s lakoćom osvojio enormni globalni vakum između prosečnih građana i političko-finansijske oligarhije, žestoka kritikom neoliberalnog, divljeg kapitalizma, nazivajući ga "tiranijom novca, novim vidom ropstva, gde vladaju podrugljivi prezir i globalizacija ravnodušnosti manjeg broja ekstremno bogatih, dok se u siromaštvu davi sve veći broj stanovnika širom sveta".
Kako kaže, "posredi je kultura 'otpada' koja odbacuje kako mlade tako i starije osobe".
Krajnje levičarski stav Svetog oca neosporno proističe iz dramatične nejednakosti u savremenom društvu, ali je i dodatni argument u suštinskoj nameri Rimokatoličke crkve, da uz pragmatičnost, prilagođavanje okolnostima, sa umerenim reformama nastavi hiljadugodišnjim putem ka vanvremenosti.
Neosporna činjenica da je u proteklih 12 meseci Petrove službe papa Bergoljo nebrojano puta pokazao revolucionarni duh govori o apsurdnosti vremena u kome živimo.
