Izvor: Politika, 26.Mar.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pandorina kutija falsifikata
Skandali i sporovi zataškavani su ili okončavani nagodbom i građanskom parnicom, ali nijedno delo nije sudskim putem proglašeno falsifikatom
Kada govorimo o falsifikatima u svetu umetnosti trebalo bi pre svega reći da postoje razlike između falsifikata i pogrešnih atribucija, kao i falsifikata i neovlašćenog trgovanja reprodukcijama.
U prvom slučaju može da se desi (slučajno ili namerno) da se delo iz prošlosti koje je naslikao manje poznati ili nepoznati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << autor, pripiše poznatom autoru, zbog sličnosti u stilu, žanru ili zanatskom postupku.
U drugom slučaju, reprodukovanje dela je legitiman čin ukoliko se to radi uz saglasnost autora ili naslednika autorskih prava. Neovlašćeno reprodukovanje je zapravo piraterija identična muzičkoj i filmskoj pirateriji na digitalnim nosačima.
Još šezdesetih godina dvadesetog veka postojao je vic o svetski poznatom autoru, da se od 1.121 dela koje je umetnik napravio za svoga života sada 4.211 nalazi u Americi.
Danas su falsifikati proizvod timskog rada. Njima prethode istraživanja. Rupe u biografiji umetnika i pisani tragovi o nekim delima koja su potonula od očiju javnosti i repliciranje iste teme ili motiva od strane samog autora, daju prostora da se umetnu i falsifikati.
Kada smo zamolili Katarinu Ambrozić, istoričarku umetnosti i likovnu kritičarku, da pogleda jednu sliku koja je pripisivana Nadeždi Petrović, ona je tada odbila da učestvuje, rekavši da danas original može samo da se utvrdi uz pomoć hemijskih analiza. Katarina Ambrozić u svojim zrelim godinama bila je svesna činjenice da su se falsifikatori do te mere usavršili da mogu da podvale i najvećem poznavaocu umetnosti neke epohe, žanra i konačno autora.
Pouzdanost originala najlakše se utvrđuje ukoliko je delo u prošlosti izlagano i publikovano u nekom katalogu. Međutim, ako nema tragova u publikacijama ili foto-arhivama, a delo je volšebno isplivalo u javnost, onda moramo stvari da utvrđujemo na osnovu hemijskih analiza, koje su danas sve pouzdanije, ali nisu ni malo jeftine.
Da bi se na osnovu hemijskih analiza utvrdila autentičnost umetničkog dela, odnosno autorstvo, pre svega trebalo bi da se uspostavi hemijsko-tehnološka baza podataka za tu vrstu forenzike pri nekoj nacionalnoj instituciji. Ali bi to bio dugotrajan i skup proces.
U arhivama i dokumentacijama postoje i informacije o delima kojima se izgubio trag i da se decenijama o njima ništa ne zna, a onda odjednom „isplivaju”.
Vredno je pomenuti isplivavanje Dobrovićevih slika. Iza Dobrovića je ostao legat. Postoji i publikovani popis njegovih radova. Međutim, u tom popisu nekoliko slika nema potpune podatke. Krajem devedesetih godina volšebno je u relativno kratkom periodu isplivalo upravo tih nekoliko dela koji u popisu nisu imali potpune podatke.
Najzahvalnije je falsifikovati studije i skice koje su pravljene kao predložak monumentalnim kompozicijama, ili slike koje su više puta replicirane od strane samog autora. Kada smo zamolili Peđu Milosavljevića da potvrdi da li stoji iza jednog „Dubrovačkog motiva”, nije mogao da se izjasni, jer nije mogao da je smesti u kontekst nastajanja. Priča se da ni Pikaso ponekad nije bio u stanju da potvrdi ili demantuje, a kažu da je znao i da duhovito pohvali odličnog falsifikatora.
Devedesetih godina jedno delo Save Šumanovića „transferisano” je po nepojmljivo visokoj ceni.
Fiktivno naduvavanje cena umetničkih dela do enormnih razmera među tajkunima zapravo je paravan u pranju novca.
Dok je besneo rat na jugoslovenskim prostorima devedesetih godina 20. veka, na tržištu u Beogradu pojavio se velikibroj grafika Mersada Berbera. U uslovima ratnog meteža bilo je praktično nemoguće proveravati podatke o grafičkim serijama. Namera trgovaca bila je da izvozne dozvole upotrebe kao „sertifikat” o originalu. Kada je primećena masovnija pojava Mersada Berbera, Zavod za zaštitu spomenika je obustavio atribuiranje autora u dokumentu (umesto imena stavljano je: „Po Mersadu Berberu”). Broj zahteva za izdavanje izvoznih dozvola se posle toga naglo smanjio, tako da ih na kraju više nije ni bilo.
Ipak zbunjuje činjenica da godinama, prilikom otkrivanja falsifikata ili iznošenja osnovanih sumnji, nikada nije otkrivan i falsifikator, odnosno falsifikatorski tim. Tu nisu samo u pitanju ime(na) i prezime(na), tu su u pitanju i adrese gde se stvaraju falsifikati.
Skandali i sporovi zataškavani su ili okončavani nagodbom i građanskom parnicom, ali zapravo nijedno delo u formalnom smislu nije sudskim putem proglašeno falsifikatom. A da bi nešto sudskim putem bilo proglašeno falsifikatom, potrebno je identifikovati i procesuirati falsifikatora.
Malo je verovatno da nadležni državni organi nemaju nikakva saznanja o tome ko, gde i kako neko proizvodi umetničke falsifikate, ali je verovatno da ti organi imaju razloga i interesa da tu Pandorinu kutiju bar za sada ne otvaraju.
*Autor je istoričar umetnosti
Marko Omčikus
objavljeno: 27.03.2013
