Izvor: Večernje novosti, 31.Dec.2018, 15:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Panamac u Beogradu: Delim sudbinu sa Srbima

Naheli Hesel Herera Giljem, pre 43 godine došao da studira i ostao. Gotovo 20 godina čekao da sa suprugom i ćerkama poseti porodicu u Panami. Prvi put u životu, sneg sam video u Beogradu PRE više od četiri decenije, daleke 1975. godine Naheli Hesel Herera Giljem došao je iz Paname u Jugoslaviju. Kao đak generacije dobio je državnu stipendiju i došao u Beograd da upiše Građevinski fakultet. Zašto je, pored mnogobrojnih univerziteta i država u svetu gde je mogao >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << da studira, odabrao baš beogradski i daleku, socijalističku, evropsku zemlju, kaže, ne zna ni dan-danas, ali tvrdi da nije pogrešio. - Ovde su moj dom i porodica, moje sve: supruga Vesna Ostojić i ćerke Doris Elena i Aleksija Stefanija. Srbija je moja zemlja, koliko i Panama. Delio sam sudbinu srpskog naroda poslednje 43 godine i, zajedno, idemo dalje. Bilo je mnogo sreće i mnogo iskušenja, i biće ih još. Ali, to je život, drugačije ne biva. Gradio sam hidro i ekološka postrojenja širom Srbije i na rezultate svog rada vrlo sam ponosan - priča Naheli Herera, dok zamišljen, prebira po sećanjima. Nostalgiju za Panamom ne skriva. U prestonici ove zemlje, smeštene na najužoj sponi Severne i Južne Amerike, žive Hererina majka Doris, učiteljica u penziji, četiri brata, tri sestre i njihove porodice. Otac Naheli, taksista, preminuo je pre četiri godine. No, doživeo je da vidi svoje unuke iz Srbije, kada je četvoročlana porodica Ostojić Herera, prvi put, 2008, zajedno posetila porodicu u Panama Sitiju. - Pre se nije moglo, jer je za nas četvoro, samo za avionske karte potrebno mnogo novca - kaže Naheli. - Za vreme studija, kod kuće sam bio tri puta, a kada sam poželeo da prvi put odem sa suprugom, Amerika je 1989. bombardovala Panamu. Potom su stigle nesrećne devedesete, a kada smo ponovo sakupili novac za put u moju rodnu zemlju, Amerikanci su se obrušili na Srbiju. Treća sreća, kako Srbi kažu, bila je pre 10 godina. Tada smo zajedno bili kod naše porodice u Panami.PROČITAJTE JOŠ - RUSKA PORODICA DOSELILA I PRIJATELjE U SRBIJU: Ural zamenili ravnim Sremom Da li je sve moglo biti drugačije i da li je ova porodica mogla živeti u njegovoj otadžbini, naš sagovornik ne razmišlja. Važno je, kaže, samo da su zajedno, ma gde to bilo."Nale" i Vesna - Dok sam studirao nisam mnogo razmišljao gde ću raditi - nastavlja Naheli. - Kada sam 1984. godine diplomirao na hidro-smeru, upisao sam magistarske studije i narednih sedam godina radio sam u Institutu za hidrotehniku. Upoznao sam Vesnu, ljubav mog života. Venčali smo se i tada sam shvatio da ostajem u Srbiji. Do 1995. godine radio sam u Obrenovcu, a onda sam se preselio u Novu Varoš, suprugin rodni grad. Vesna je lekar anesteziolog, imala je tamo stalni posao, ćerke su bile sa njom... Želeo sam da budemo zajedno, pa sam još jednom podigao sidro, iz Obrenovca - u Novu Varoš. Kroz iskreni, gotovo dečji smeh, naš sagovornik priča o doživljaju zime u gradu pod Zlatarom. - Prvi put u životu sneg sam video u Beogradu i "overio" ga jednim žestokim padom - kaže Naheli. - No, šta su prava zima i sneg, video sam tek u Novoj Varoši. Ipak, s vremenom sam se navikao, toliko da su mi, prilikom poslednje posete Panami, smetali i vlaga i vrućina. Ali, Srbija i moja domovina, iako udaljena više od 10.000 kilometara, imaju mnogo više sličnosti, nego razlika. Najveća i najlepša spona su ljudi: pre svega porodični, ali srdačni, topli, temperamentni...Ćerke Doris Helena i Aleksija Stefanija ĆERKE ZA PONOS SA mnogo topline i ljubavi Naheli Herera govori o ćerkama. Supruga i on, odgajili su ćerke na ponos i Srbiji i Panami. Obe su bile sjajni đaci, obe stipendisti "Dositeje" - Fonda za mlade talente Srbije. Završile su medicinu i sada stažiraju. Aleksija Stefanija je i nosilac nagrade "Nikola Spasić", a 2017. kao student pete godine, sa dvoje kolega iz Beograda osvojila je treće mesto na najprestižnijem Svetskom takmičenju iz kliničke medicine u Novosibirsku. No, Naheli se ne hvali: - Samo želim da se zaposle, da budu srećne, bolje i uspešnije od nas dvoje.Baš takvi su, kaže naš sagovornik, u svakom kutku Srbije koju je prokrstario zbog posla ili na putovanjima sa porodicom.PROČITAJTE JOŠ - Amerikanac podno Rtnja komponovao rok-operu o janičarima - Minulih decenija upoznao sam i iskreno zavoleo Srbiju - kaže Naheli. - Upijao sam govor, "udisao" narod, proučavao običaje, istoriju, kulturu... I neprekidno saznajem nešto novo o ovoj zemlji. Od aprila sam u Pirotu, upravnik gradilišta na rekonstrukciji i dogradnju glavne stanice za vodosnabdevanje. Opet razdvojen od porodice, koja je sada u Beogradu. Ali, važno je da smo zdravi, a svoj život moraš da živiš gde god da si. Sada samo želim da ponovo budemo na okupu. I, da odem u Panamu, još jednom, dok mi je mama živa.PROČITAJTE JOŠ - Brazilac Rafael voli Anu i Srbiju ODBIO DA ODE 1999. NAHELI ili Nale, kako ga oduvek iz milošte zovem, izuzetno je odgovoran suprug i otac, iskreno odan porodici i Srbiji - kaže Vesna Ostojić Herera. - Voli ovu zemlju mnogo više nego što govori, a naši prijatelji koji to znaju kažu da je "najveći Srbin iz dijaspore". Kada je počela NATO agresija 1999, njegov otac nam je obezbedio karte za Panamu, ali mu je Nale odgovorio: "Bio sam u ovoj zemlji dok je bilo dobro, neću da idem sada, kada su došli teški dani!" IZNENAĐENjE POD ZLATAROM KOLIKO je svet mali uverio sam se u Novoj Varoši - kaže naš sagovornik. - iznenadio sam se kada sam saznao da baš u tom gradiću živi Radomir Lale Đeković, građevinski inženjer koji je sa suprugom Marijom u Panami živeo četiri godine. Kao stručnjak "Energoprojekta" radio je na izgradnji hidroelektrane na reci Bajano. To druženje sa njima u Novoj Varoši, sa nekim ko je bio u mojoj otadžbini i ko otuda nosi najlepše uspomene, mnogo mi je značilo.

Nastavak na Večernje novosti...