Izvor: Blic, 06.Mar.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pakao za bolesnike i zaposlene
Pakao za bolesnike i zaposlene
Bila sam u petom mesecu trudnoće kada me je s leđa, iznenada, napala pacijentkinja, duševni bolesnik. Udarala me je, a nisam mogla da se branim, samo sam štitila rukama stomak. Tukla me je dok mi koleginica nije pritekla u pomoć - kaže za 'Blic' Lidija Barać, medicinska sestra u Specijalnoj neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu, i dodaje da medicinsko osoblje nema ko da štiti.
Zaposleni u psihijatrijskim ustanovama u Srbiji slažu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se u jednom - ova grana medicine kod nas dodirnula je dno. Nedovoljan broj zaposlenih, nedostatak bitnih kadrova, poput obezbeđenja, mala paleta lekova, uslovi u bolnicama katastrofalni, plata ispod republičkog proseka za bukvalno jedan od najtežih poslova u zdravstvu, samo su neki od problema.
Otuda su zdravstveni radnici u psihijatriji najavili štrajk za 16. mart ukoliko na sastanku Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda 9. marta ne bude doneta odluka o vraćanju psihijatrijskog dodatka od 30 odsto. Taj dodatak koji su ranije imali, pa je ukinut, smatraju da će na neki način biti i nadoknada za sve što proživljavaju. Ali i stimulans za zdravstvene radnike da se zaposle u ovoj teškoj branši.
Zaposleni u psihijatriji, a posebno medicinske sestre i tehničari, u specifičnim su ustanovama i među bolesnicima za koje kažu da nikada ne znaju šta će uraditi ili šta ih čeka kada dođu na posao.
- Kada bolesnik ima halucinacije, nikada ne znate da li vas vidi u belom mantilu ili kao nekog totalno drugog, nekoga koga mrzi. Po podne i noću sami smo s pacijentima, a gorući problem je to što nas nema dovoljno. Mi nemamo nikakvo obezbeđenje po bolnicama. Prepušteni smo sami sebi. Meni se dešavalo da moram jednostavno da upadnem među dva pacijenta koja se biju stolicama. Nama kažu da sami sebe ugrožavamo, ali šta da radiš, moraš, nijedna od nas sestara ne može da stoji i gleda takve stvari. - priča Lidija Barać.
Tehničar iz 'Laze Lazarevića' koji nije želeo da mu se pominje ime pokazuje nam ogromni ožiljak po sredini tela. Nož koji mu je zario pacijent zaustavio se bukvalno na milimetar od srca. Pre toga ga je ubo devet puta.
Njegov kolega Dragan Sinđelić, tehničar u prijemnoj službi, ističe da je osnovni problem u psihijatriji to što nema obezbeđenja.
- Pa jednog kolegu na prijemu udario je pacijent nogom u glavu, inače čovek koji se bavi borilačkim veštinama. Kolega je potom udario u ivicu kreveta i zadobio potres mozga... Servirki su polomili ruku. Ali nisu samo u pitanju pacijenti već i rodbina koja je nečim nezadovoljna pa nasrće na nas. Deo rodbine jeste za hospitalizaciju, drugi nije i onda smo mi krivi - priča Sinđelić.
Naš sagovornik navodi da u bolnicama ima lekova, ali da je reč o oskudnom izboru. Otuda su lekari prinuđeni da prepisuju ono što imaju. Dodaje da zbog nedostatka zaposlenih uopšte nema nekih formi lečenja koje se koriste u psihijatriji, poput radnih grupa...
Problem je i prisilna hospitalizacija, koja nije regulisana. Policija doveze pacijenta, skine mu lisice i bukvalno ga ostavi sestrama i tehničarima. Oni, međutim, često iznova moraju da ga vežu kako bi primio terapiju. Kada to radi jedna ili dve sestre, često budu izujedane i počupane. Sreća je, kažu, kada dođe sa pacijentom 'dobar policajac koji hoće da pomogne'.
Duševnim bolesnicima vrlo često rodbina dolazi u prvo vreme po hospitalizaciji, a onda nestane. Ne pojave se godinama, nikad više... Željka Jevtić
