Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PRIZNANJE FIKCIJE
Zašto neke članice EU neće da raspravljaju o činjenici da bi jednostrano priznanje Kosova značilo jednostrano menjanje srpsko-albanske međe koja je međunarodna granica? Kako će Kosovo, stvoreno kršenjem Povelje UN – potom poštovati istu Povelju? I zar će Kosovo svoje sporove rešavati arbitražom ako je kosovska državnost izgrađena na politici agresije, terorizma i kršenja međunarodnog prava?
Izjava kancelara Austrije Alfreda Guzenbauera da će njegova zemlja među >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvima priznati nezavisnost Kosova jeste jedan od poslednjih nagoveštaja politike jednostranih koraka koje većina država članica Evropske unije priprema kao "konačno rešenje" za pitanje Kosova. U Guzenbauerovoj izjavi se možda može čuti i odjek neke stare, austrougarske politike; kada su velike sile 1913. crtale među između Albanije i Srbije, upravo je tadašnji Beč predložio graničnu deobu, najgoru po Srbiju. Celo Kosovo bi, prema tom predlogu, pripalo Albaniji. Današnji Beč nastavlja tamo, gde je stala (i zbog Srbije) pre devet decenija uništena Austrougarska.
Iz ovog bizarnog d骦agrave; vu-a možemo ponešto i da naučimo. Pre svega da u međunarodnoj politici do promena dolazi polako a neke politike istrajavaju i više od veka. Ukoliko su mnoge zemlje spremne da dugo vrebaju priliku i čekaju na pravi trenutak za ostvarenje svojih ciljeva – onda i politička borba Srbije za Kosovo može biti dugotrajnija nego što slutimo. Zato upozorenja srpske politike Briselu da Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji ne može biti potpisan sa "osakaćenom" Srbijom, ne treba razumeti kao put u samoizolaciju Srbije kojoj preti opasnost da postane ostrvo unutar EU, već kao najnužniju diplomatsku liniju odbrane integriteta zemlje.
Iako bi u Uniji 2009. trebao da stupi na snagu novi Ugovor iz Lisabona koji podrazumeva funkciju ministra spoljnih poslova i nekakvog zajedničkog predsednika, EU na terenu spoljne i bezbednosne politike još uvek ne uvodi princip većinskog odlučivanja. Izostanak majorizacije unutar EU jeste izlaz i za Srbiju. Jer, ukoliko će Sporazum o stabilizaciji i proširenju, ugovoren sa Evropskom komisijom, biti potpisan sa zvaničnim Beogradom u ime cele države Srbije, onda pojedinačna priznanja Kosova ne mogu da obavežu Srbiju, pa bi ona mogla da nastavi sa pridruživanjem Uniji bez obzira na moguće odluke pojedinih članica EU da priznaju Kosovo kao državu.
Drugo je pitanje da li je priznavanje nezavisne države "Kosova" opravdano sa stanovišta međunarodnog prava i samih principa Evropske unije. Države ne nastaju i ne postoje bez teritorije, stalno naseljenog stanovništva i organizovane vlasti. U slučaju Kosova, teritorija se nalazi pod međunarodnim pretektoratom, stanovništvo "nepodobnog porekla" je dobrim delom etnički očišćeno, a vlast na Kosovu održavaju strane trupe koje su vrhovna vlast u pokrajini. Kosovo je bliže stanju okupacije nego nezavisnosti.
Da perverzija bude potpuna, pojedine članice EU za svoje priznanje od Kosova zauzvrat ne traže ispunjenje ni onih minimalnih uslova koje je prethodnica Unije propisala 16. decembra 1991. godine (tada Evropska ekonomska zajednica – EEZ) kada je usvojila "Smernice o priznavanju novih država u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu". EEZ je tada naglasila da će priznati samo one države koje se u dobroj veri obavezuju na "miroljubivi proces i pregovore", poštovanje povelje UN i svih načela "pravne države, demokratije i ljudskih prava".
Tako su svi "kandidati" za nove države morali da prihvate princip "nepromenljivosti granica koje mogu biti izmenjene samo miroljubivim sredstvima i sporazumno", a pride su bili prisiljeni da međusobice rešavaju arbitražom. EEZ je aspirante na državnost upozorila da neće priznati entitete "koji su rezultat agresije" kao i da će uoči priznanja oceniti efekte tog čina na one države koje se graniče sa novim državama.
Da li se danas, u slučaju Kosova, EU pridržava sopstvenih pravila?
Da li tvorevina stvorena otcepljenjem jedne manjine, koja je uz to odbila da ozbiljno pregovara o bilo kojem drugom rešenju izuzev secesije - ispunjava opisane evropske kriterijume? Zašto neke članice EU neće da raspravljaju o činjenici da bi jednostrano priznanje Kosova značilo jednostrano menjanje srpsko-albanske međe, koja je međunarodna granica? Kako će Kosovo, stvoreno kršenjem Povelje UN – potom poštovati istu Povelju? I zar će Kosovo svoje sporove rešavati arbitražom, ako je kosovska državnost izgrađena na politici agresije, terorizma i kršenja međunarodnog prava? Najzad, da li je uistinu moguće priznati državnost "tvorevine" u koju izbeglice ne mogu da se vrate i gde se svakodnevno krše njihova najosnovnija ljudska prava?
Mnogi evropski političari smatraju da je sve to moguće. S druge strane, oni koji vode Srbiju, i zbog zločina koje su u prošlosti počinjeni u ime Srbije, sada integritet zemlje mogu da brane samo upozorenjima da će, ako Kosovo proglasi nezavisnost, Srbija odmah poništiti taj potez političkim sredstvima i pravnim lekovima.
Gorka istina je da oslanjanje zvaničnog Beograda na raznorazne međunarodne institucije koje bi trebalo da štite pravni poredak u svetu i stoga proglase opisanu nezavisnost ništavnom, ne bi donelo naročit efekat; međudržavni sud u Hagu bi, na primer, mogao da ukine takvu nezavisnost i sto puta "na papiru", ali priznanje neke države jeste slobodan akt svake suverene države ili više njih, čime se konstatuje postojanje nove države i pokazuje volja da ona bude tretirana kao član međunarodne zajednice. Jeste da bi Kosovo, zahvaljujući jednostranim priznanjima - zbog kršenja rezolucije 1244 Saveta bezbednosti - ostalo izvan sistema UN, ali bi istovremeno između država koje bi uspostavile diplomatske veze sa Prištinom, bez obzira na poništenje te nezavisnosti od strane Srbije, nastao nov odnos. Nameće se pitanje je li kucnuo čas da srpska politička elita staloženo saopšti građanima žalosnu vest da je država zbog sudara sa politikom nekih "velikih sila" doživela amputaciju i osetno skraćenje teritorije?
Odgovor nam, neočekivano, nudi austrijski kancelar. Zemlja koja ne može odmah da sprovede zacrtanu politiku - treba da čeka i dugoročno poradi na svom cilju. Jer čak da Kosovo i priznaju neke zemlje iz sveta i EU, sa stanovišta međunarodnog prava jedino Srbija poseduje snagu da legalizuje ili odbaci nezavisnost Kosova, tog "evropskog Tajvana" uspostavljenog po modelu nekih drugih kvazi država. A ako su mnogi u Evropi i na Balkanu ovako dugo čekali na ostvarenje svojih snova, onda i Srbija može da sačeka svoj istorijski trenutak za poništenje nepravde. Nije li, uostalom, Češka potpisala međunarodni ugovor kojim je izgubila Sudete, ali je u istoriji taj pristanak ožigosan kao sraman čin nezakonite okupacije. Kina nikada nije priznala Tajvan, Sirija ne priznaje gubitak Golana, Palestinci ne odustaju od svojih okupiranih teritorija, Kipar ne priznaje postojanje "turske republike severni Kipar", a Španija opravdano smatra da narod Gibraltara nema pravo na otcepljenje...
Činjenica je da je jednostrano priznanje neke države u suprotnosti i sa Poveljom Ujedinjenih nacija. Jeste Palestinu jednostrano priznalo 114 država, ali se o stvaranju te države i dalje pregovara. Od 1945. naovamo nijedna država koja je nastala secesijom, protivno volji države članice UN od koje je deo njene teritorije otcepljen - nije postala član te svetske organizacije. A jedino članstvo u UN osigurava nespornu državnost.
Srbiji se prebacuje da "suludom odbranom Kosova istrajava na mitovima i fikcijama"; istina je upravo obrnuta - priznanje državnosti nelegitimnoj tvorevini potpuno zavisnoj od međunarodne zajednice, ne bi bilo aminovanje "realnosti na terenu", već priznanje fikcije.
S. Vasović-Mekina
[objavljeno: ]
