Izvor: Politika, 20.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PRIRODNA SKLONOST
Srbija je možda osuđena na večno traganje. Ili za slabovidim Vođom ili za okatim Domanovićem
U politici je zaista sve moguće, ali i ta tvrdnja bi morala da bude pod prismotrom. Čuda i nemogući savezi, paktovi i antante, bez izuzetka su nastali u kompromisnom razumevanju interesa.
Sve bi to mogli da znaju, ili misle da je tako, učesnici u prirodnim ili nastranim simbiozama, dok tragaju za idealnim balansom. Posle dužeg flertovanja i upadljivog koketiranja, izgleda >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je planula obostrana, strastvena veza DSS i srpskih radikala. U novoj političkoj realnosti Srbije ima zaista mnogo neraščišćenih stvari i slabašne memorije.
Za koju godinu možda se neće ni znati da je Toma Nikolić bio u vlasti koju je Koštunica rušio. Niti da se Velimir Ilić pred „crveno-crnom" koalicijom odao spasonosnoj hajdučiji na planini Jelici. Biće zaboravljena i Koštuničina demokratska avantura, možda kao eksces proizašao iz ondašnjih koalicionih interesa. Jer, šta je bio DOS, osim nemoguće mešavine prosečnih ljudi željnih vlasti i ničim zaslužene moći!
Sa svoje strane, radikali su opstali na samoj granici nemoći demokratske vlasti u Srbiji. Sve državne poraze i ranije i sada oni su lepo prikazali kao svoje pobede. Uspešno su dokazivali da ni za šta ne mogu biti odgovorni. To je mnogo više od demagogije koja koketira sa vulgarnim populizmom. To je u ovakvoj Srbiji nesumnjiva politička veština.
Kosovska kalvarija je do granica pretapanja zbližila DSS i SRS. Teško je bilo prepoznati i odvojiti tipičnu stranačku retoriku, koncepcijsku osobenost i izlazne ideje. I na jednoj i drugoj strani bilo je više ideologije od stvarnosti. I jedna i druga strana je nisu priznavale niti pristajale na nju takvu (stvarnost), bez plana šta valja uraditi da bi se preživelo.
Tako je uspostavljena politika na granici života i relativno pohabane mitologije iz kosovskog ciklusa. Srbiji je ponuđeno da iz svega toga izađe tako što iz svojih uzanih okvira neće izlaziti nigde.
Kad su raspisani izbori, Toma Nikolić je tvrdio da Koštunica može biti samo partner, ali ne i premijer. Zamenik Šešelja je dobro izračunao da DSS ne može dobiti više glasova od SRS, pa je tako izvesno u čijim redovima treba tražiti budućeg prvog ministra.
Samo dve sedmice kasnije, Nikolić je svoj tvrdi stav prilično razlabavio, sada pristajanjem na mogućnost da i u novoj vladi Voja Koštunica radi ono što misli da najbolje zna: da bude premijer.
U političkoj čaršiji navedeno Tomino reteriranje se dovodi u vezu sa Šešeljom, koji je kanda iz ćelije bolje video koalicione kapacitete od zemaljskog namesnika. Inače je vojvoda na suđenju rado komentarisao navode iz knjige Karle del Ponte, posebno rečenicu koju je spisateljica pripisala Đinđiću: „Vodite ga (Šešelja) u Hag, i više nam ga ne vraćajte!"
Digresija sa Vojislavom Šešeljom je važna upravo zbog sindroma zaborava, a povodom dobrovoljnog navaljivanja V. Š. da ode u Hag i „rasturi sud". I to samo nekoliko nedelja pre ubistva premijera. Uz tipično brutalnu ocenu Đinđića pred haškim sudijom, kao „mafijaškog predsednika vlade".
U bliskoj antanti DSS-SRS, i skoro sigurnom političkom zagrljaju dvojice Vojislava, izvesno je da se Koštunica i simbolički odriče vremena zajedničke borbe sa Đinđićem. Da nije tako, njegov silovit zaokret udesno bio bi bar prividno neobjašnjiv.
Ovako se sve, ili skoro sve može objasniti čarolijom vlasti. Održavanje na vrhu je prioritet koji je u ravni sudbine države. Ako je taj usud u igri, onda nije važno odakle dolaze i gde su ranije bili koalicioni partneri.
Srpski radikali inače iskazuju svoj verbalni patriotizam u svakoj prilici. Čak su postali kriterijum rodoljublja, i ta okolnost se savršeno uklapa u raniju Koštuničinu percepciju „gospodskog, salonskog nacionalizma"! Ali sve to je moglo da se završi u sterilnom, zatvorenom krugu, ako ne bude „sveže krvi".
Radikali ne mogu da pobede sami. I dalje je u opticaju ocena „nekih analitičara" da oni i ne žele pobedu, nego samo lagodno mesto opozicije koja uživa u položaju glagoljivog i agresivnog političkog sudije.
U savezu sa Koštunicom obezbeđen je dvostruki alibi: ako u nekakvoj vlasti DSS-SRS sve krene kako valja, Šešelj i Nikolić bi ponovo bili ikone ponosne Srbije, a njihova vijugava prošlost podložna svakom servilnom retuširanju. U slučaju da stvari krenu po zlu, a svakako bi mogle, tu je Koštunica, onaj kome realne okolnosti ne mogu ništa. On je adut za svaki rasplet, čovek koji sa savršenim mirom podnosi sve, osim možda saznanja da ponekad nije u pravu.
Ali, kakav god bio rasplet 11. maja, to nije sve čemu se nadamo i od čega strepimo. Biće još neverovatnih paktova! Srbija je možda osuđena na večno traganje: ili za slabovidim Vođom ili za okatim Domanovićem.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: 21/04/2008]
